SAMI U SVEMIRU

          Po­ri­je­klo ide­je o po­sto­ja­nju van­ze­malj­skog ži­vo­ta je u vje­ro­va­nju, mnje­nju, ma­sov­noj so­ci­op­si­ho­zi raz­vi­je­ne teh­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je. Ide­je ove vr­ste pri­pa­da­ju sfe­ri fan­ta­stičnog do­ži­vlja­ja svi­je­ta, ve­o­ma za­slu­že­noj za po­sta­nak i kon­sti­tu­i­sa­nje mi­to­va sta­rih kul­tu­ra. Pod­sje­ti­mo se na to da je, pre­ma ka­sni­jim ko­men­ta­ri­ma, „Ave­sta” po­sla­ta lju­di­ma iz ne­kog vi­šeg van­ze­malj­skog svi­je­ta. Mu­ha­med je imao vi­zi­ju pi­sa­nih spi­sa „Kur’ana” na ne­bu. Sve­sku po sve­sku. Moj­si­je je pri­mio „To­ru” iz Bož­jih ru­ku. Cilj ove stu­di­je je­ste da po­ka­že ka­ko se hi­po­te­ze o van­ze­malj­skoj bi­o­ge­ne­zi ne mo­gu osni­va­ti na mi­šlje­nju ko­je po­štu­je za­ko­ne lo­gi­ke i kon­kret­ne na­uč­ne re­zul­ta­te. Ovim se ne ospo­ra­va prak­tič­na svr­sis­hod­nost ni­ti in­spi­ra­tiv­no–po­et­ska vri­jed­nost ide­ja o van­ze­malj­skom ži­vo­tu ko­je od­go­va­ra­ju iz­vje­snim psi­ho­lo­škim po­tre­ba­ma i in­di­vi­du­al­nim uvje­re­nji­ma. že­lim da uka­žem je­di­no na to da se ra­ci­o­nal­no shva­ta­nje svi­je­ta i dis­kur­ziv­no–lo­gič­ki po­stu­pak ne od­no­se na pro­blem ove vr­ste, Å¡ta­vi­še da im u cje­li­ni pro­ti­vr­je­či.

          Ukrat­ko, moj stav je ovaj:         

  1. a) Ne po­sto­je ni­ka­kvi ob­li­ci van­ze­malj­skog ži­vo­ta: isto­vjet­ni, slič­ni ili raz­li­či­ti od ze­malj­skih, ni u ele­men­tar­nom ni u raz­vi­je­nom smi­slu: ni­kad ni­je­su po­sto­ja­li, ni­ti će ikad po­sta­ti.
  2. b) ži­vot je po­stao na ze­mlji, za­ko­ni­to, ali ne po nu­žno­sti, de­ter­mi­ni­sa­no. On­to­lo­ški je nu­žna sa­mo nje­go­va jed­no­ta, iden­ti­tet i ne­po­no­vlji­vost.
  3. c) Hi­po­te­ze o po­sto­ja­nju van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja ima­ju ana­lo­gi­ju u sred­nje­vje­kov­nim pred­sta­va­ma nat­pri­rod­nih bi­ća.
  4. d) Ov­dje raz­vi­jam ide­ju bi­o­cen­tri­zma i an­tro­po­cen­tri­zma na­su­prot ide­ji kla­sič­nog ge­o­cen­tri­zma i an­tro­po­cen­tri­zma.

Glav­ni te­o­rij­ski po­stu­lati na ko­ji­ma te­me­ljim sve dru­ge is­ka­ze o pro­ble­mu ko­jim se ba­vim su: prin­cip ne­u­ni­form­no­sti pri­rod­nih po­ja­va. Po­šao sam od prin­ci­pa kla­sič­ne lo­gi­ke da se sve de­ša­va u vi­du po­je­di­nač­nog ak­ta i da sva­ki od tih aka­ta ima re­la­tiv­no vla­sti­tu ka­u­zal­nu po­de­še­nost i smi­sao. Sva­ka po­seb­na uzroč­na ve­za či­ni ne­ko po­sre­du­ju­će sta­nje, ka­ri­ku u kre­ta­nju i raz­vit­ku, te se mo­že za­klju­či­ti da po­sto­ji ono­liko ka­u­zal­nih ve­za ko­li­ko kon­kret­nih in­di­vi­du­al­nih ele­me­na­ta stvar­no­sti. Ovim se ne is­klju­ču­je po­tre­ba za glo­bal­nim ka­u­zal­nim si­ste­mom ali, u kon­kret­nom de­ša­va­nju po­ja­va – uzrok – pro­ces, uvi­jek je ri­ječ o pre­la­sku u po­slje­di­cu, u ne­što dru­go i u od­no­su pre­ma dru­go­me. Uzroč­na ve­za pred­sta­vlja po­sre­du­ju­ći akt ti­pi­čan sa­mo za tu po­ja­vu, ko­ji ni­je mo­guć­no ge­ne­ra­li­sa­ti. Ovim je od­re­đen stvar­ni objek­tiv­ni iden­ti­tet sva­ke po­seb­ne uzroč­ne ve­ze, iz če­ga kon­se­kvent­no sli­je­di ide­ja ne­po­no­vlji­vo­sti jed­ne iste uzroč­ne ve­ze.

          Sva­ka po­seb­na ka­u­zal­na ve­za či­ni „is­ko­ra­če­nje” u no­vo ne­po­no­vlji­vo sta­nje – po­ja­vu, či­me se ona nu­žno ogre­šu­je o za­kon nu­žno­sti (de­ter­mi­ni­sa­no­sti). Ovim za­ko­ni­tim „is­ko­ra­če­njem” iz lan­ca nu­žno­sti ona de fac­to po­sta­je nu­žna, ali sa­mo kao in­di­vi­du­al­na i jed­na. Po­što ni je­dan po­sre­du­ju­ći član (uzroč­na ve­za) ne mo­že dva pu­ta da funk­ci­o­ni­še na sa­svim isto­vje­tan na­čin, on mo­ra da bu­de iden­ti­čan sa sobom, i to u onom ste­pe­nu ko­ji u ap­so­lut­nom smi­slu spre­ča­va nje­go­vo po­na­vlja­nje bi­lo gdje u pro­sto­ru i bi­lo ka­da u vre­me­nu. Ti­me je im­pli­ci­ran prin­cip ne­u­ni­form­no­sti pri­rod­nih ve­za i za­ko­na, s obzi­rom da je ra­zu­mi­je­va­nje po­ja­va sa­mo kauzal­no shva­ta­nje nji­ho­vih aka­ta – pro­ce­sa.

          Po­što funk­ci­o­ni­sa­nje bi­lo ko­je po­ja­ve mo­že­mo lo­gič­ki ra­zu­mje­ti sa­mo kao ne­što kom­plek­sno, uvi­jek u po­sre­du­ju­ćem od­no­su pre­ma ne­čemu, ono mo­ra da bu­de kon­kret­no, jed­no i ne­po­no­vlji­vo, mo­ra ima­ti vla­sti­tu ka­u­zal­nu usmje­re­nost. Re­zul­ta­ti sav­re­me­ne na­u­ke oprav­da­va­ju di­na­mič­ko shva­ta­nje svi­je­ta ko­je uka­zu­je na ne­u­ni­form­nost pri­rod­nih po­ja­va, sta­nja, na la­ba­vi ka­rak­ter unu­tra­šnjih ve­za čak i pri­rod­nih za­ko­na, na­ro­či­to u ma­kro­si­ste­mi­ma. Na osno­vu dva kon­kret­na, po­stu­la­ta” re­la­tiv­ne ne­u­ni­form­no­sti pri­rod­nih za­kona i in­di­vi­du­al­no­sti uzroč­nih ve­za, iz­vo­dim cje­lo­vit do­ka­zni po­stu­pak pot­kri­je­pljen po­da­ci­ma iz naj­ra­zli­či­ti­jih na­uč­nih obla­sti. Moj je za­klju­čak da je ži­vot re­zul­tat otvo­re­nog pri­rod­nog pro­ce­sa. Za­hva­lju­ju­ći in­di­vi­du­a­li­zo­va­nim uzroč­nim ve­za­ma, on je za­ko­nit i ne­nu­žan u isto vri­je­me, shod­no to­me – jedan i ne­po­no­vljiv.

          Ovim svo­jim ra­su­đi­va­njem ni­jed­nog tre­nut­ka ne sum­njam u Kre­a­to­ra pri­ro­de i ži­vo­ta. Vje­ru­jem da sve što se do­go­di­lo ili do­ga­đa u skla­du je sa pla­nom be­smrt­nog Stvo­ri­te­lja. Po­ka­zu­jem osno­va­nost bi­blij­skog uče­nja da ži­vot pri­pa­da is­klju­či­vo pla­ne­ti Ze­mlji. Mi­slim da sam to­kom svo­je­ga ko­smo­go­nij­skog ra­su­đi­va­nja svo­je hri­šćan­sko uvje­re­nje lo­gič­ki i na­uč­no osmi­slio.

 GE­NE­ZA VJE­RO­VA­NJA U VAN­ZE­MALJ­SKE CI­VI­LI­ZA­CI­JE

Pto­lo­me­je­va sli­ka svi­je­ta odr­ža­la se do XVI vi­je­ka. U sre­di­štu sve­mi­ra na­la­zi se ne­po­mič­na Ze­mlja. Oko nje kre­ću se pla­ne­te. Sun­ce i Mje­sec po epi­ci­kli­ma. Osta­le zvi­je­zde, u sfe­ra­ma svo­jim okre­ću se raz­li­či­tim br­zi­na­ma oko Ze­mlje. Po­sljed­nja od ovih sfe­ra je pri­mum mo­bi­le. Si­stem je bio u naj­ve­ćoj mje­ri uskla­đen sa su­bjek­tiv­nim do­ži­vlja­jem kre­ta­nja ci­je­le ne­be­ske sfe­re, osim Ze­mlje. Astr­o­no­mi su du­go vr­ši­li ko­rek­ci­je Pto­lo­me­je­vog si­ste­ma, uvo­de­ći no­ve epi­ci­kle, ali sâm si­stem iz­gle­dao je ne­po­bi­tan.

U XVI vi­je­ku polj­ski astro­nom N. Ko­per­nik iz­gra­dio je si­stem svi­je­ta po jed­no­stav­nom lo­gič­kom prin­ci­pu, na­i­me, da ogrom­no Sun­ce mo­ra bi­ti sre­di­šte si­ste­ma. Ze­mlja i osta­le pla­ne­te kre­ću se oko Sun­ca po kru­go­vi­ma. Dnev­na ro­ta­ci­ja Ze­mlje da­je uti­sak kre­ta­nja ci­je­log ne­be­skog svo­da. Smje­na go­di­šnjih do­ba za­vi­si od ro­ta­ci­je Ze­mlje oko Sun­ca. „Pe­tlje” u pu­ta­nja­ma pla­ne­ta je­su pri­vid zbog kre­ta­nja Ze­mlje. Ve­li­či­na „pe­tlje” od­go­va­ra uda­lje­no­sti pla­ne­ta od Sun­ca. Ti­me je he­li­o­cen­trič­ni si­stem bio uglav­nom po­tvr­đen, s iz­vje­snim ne­do­sta­ci­ma kao što je Ko­per­ni­ko­vo shva­ta­nje da se ne­be­ska ti­je­la kre­ću po kru­gu oko Sun­ca. Ka­sni­je će Ke­pler ri­je­ši­ti ovaj pro­blem, ot­kri­va­ju­ći za­ko­ne ne­rav­no­mjer­nog kre­ta­nja pla­ne­ta u elip­sa­ma u či­joj se jed­noj ži­ži na­la­zi Sun­ce.

Na­sto­je­ći da od­bra­ni i po­ka­že tač­nost he­li­o­cen­trič­nog si­ste­ma, Ga­li­lej kon­stru­i­še pr­vi te­le­skop ko­ji je de­mon­stri­rao 1609. go­di­ne. Otr­ki­će je po­ka­za­lo da se Mli­ječ­ni put sa­sto­ji od bez­broj zvi­je­zda sla­bo­ga sja­ja. Uka­za­le su se Sun­če­ve pje­ge, Ju­pi­te­ro­va če­ti­ri mje­se­ca, fa­ze Ve­ne­re kao i kod Mje­se­ca, Mje­se­če­va re­ljef­na po­vr­ši­na, itd. Op­ti­ka je utr­la put no­vom po­i­ma­nju sve­mi­ra. Ga­li­lej je svo­ja ot­kri­ća ob­ja­vio u dje­lu Si­de­ri­us mu­ni­ci­us 1610. go­di­ne, i zbog njih se su­ko­bio sa zva­nič­nim uče­njem cr­kve.

Dru­gi veli­ki sljed­be­nik Ko­per­ni­ko­vog uče­nja, \or­da­no Bru­no, pro­ši­ru­je he­li­o­cen­trič­ni si­stem na ci­je­li sve­mir. Pre­ma nje­go­vom shva­ta­nju, sve­mir je bes­ko­na­čan i ogro­man. Sun­ce ne mo­že bi­ti sre­di­šno ko­smič­ko ti­je­lo. Pri­ro­da je u cje­li­ni bez­mjer­na, sa­dr­ži bez­broj ne­be­skih ti­je­la od ko­jih mno­ga mo­gu da bu­du na­sta­nje­na ci­vi­li­za­ci­ja­ma slič­nim na­šoj. Ovaj po­sljed­nji za­klju­čak sru­šio je osno­ve tele­o­lo­škog an­tro­po­cen­tri­zma ko­ji je bio nu­žna kon­se­kven­cija fi­zič­ko–astro­nom­skog ge­o­cen­tri­zma. Po­ka­zao je da je čo­vje­ko­vo mje­sto u svi­je­tu skrom­ni­je ne­go što se do ta­da mi­sli­lo. Bru­no je ti­me po­sum­njao u glav­no upo­ri­šte cr­kve­nog dog­ma­ti­zma ili stav da je Ze­mlja, pre­ma to­me i čo­vjek, sre­di­šte svi­je­ta. Spa­ljen je na lo­ma­či, pa je mu­če­nič­kom smr­ću is­ku­pio svo­ju isti­nu. Do da­na­šnjeg da­na čo­vje­čan­stvo ne pre­sta­je da se kre­će Bru­no­vim sve­mir­skim sta­za­ma. Ma­šta je do­bi­la no­vi po­let. Umje­sto bes­tje­le­snih an­đe­la, „če­ta ne­be­skih”, čo­vjek je po­čeo da raz­mi­šlja o bi­ći­ma nje­mu slič­nim, ko­ji­ma su na­se­lje­ni dru­gi svje­to­vi. Jed­na za­blu­da bi­la je mr­tva, a dru­ga, ve­o­ma ko­ri­sna ta­da, po­če­la je da ži­vi. Bi­ća sa Sa­tur­na, Mar­sa, Ve­ne­re, Si­ri­u­sa i dru­gih pla­ne­ta do­bi­ja­la su u ima­gi­na­ci­ji sa­svim od­re­đe­na svoj­stva. Da­ro­vi­ti Vol­ter na­pra­vio je pa­ro­di­ju sa lju­di­ma i nji­ho­vom umi­šlje­nom pred­sta­vom ve­li­či­ne ta­ko što je do­veo na sce­nu znat­no sa­vr­še­ni­ja bi­ća sa Si­ri­u­sa i Sa­tur­na (Mi­kro­me­gas). Slič­no će uči­ni­ti sjaj­ni ma­šta­ri žil Vern i, napo­sljet­ku, Vels. Za­mi­šlje­ni su „ma­li ze­le­ni” lju­di sa Mar­sa, u naj­ra­zli­či­ti­jim an­tro­po­morf­nim sli­ka­ma. Upe­ča­tlji­vost ovih sli­ka če­sto do­se­že kon­kret­nost olim­pskih bo­žan­sta­va ili hri­šćan­skih es­ha­to­lo­ških vi­zi­ja. Čo­vje­čan­stvo ni­kad vi­še ne­će na­pu­sti­ti na­da u re­al­ni fi­zič­ki kon­takt s dru­gim ci­vi­li­za­ci­ja­ma, s ko­ji­ma će, na­vod­no, iz­vr­ši­ti ko­ri­snu raz­mje­nu mi­sli i in­for­ma­ci­ja, ubr­za­ti i una­pri­je­di­ti sop­stve­ni raz­voj.

U ko­smič­koj eri, či­ji smo svje­do­ci, ide­ja o van­ze­malj­skim ci­vi­li­za­ci­ja­ma do­bi­la je ve­o­ma sna­žne pod­sti­ca­je. Ro­đe­na su dva mi­ta epo­he kosmič­kih le­to­va: ne­i­den­ti­fi­ko­va­ni le­te­ći objek­ti, UFO ili NLO, i Erih Fon De­ni­ken. Svje­do­čan­stva o pri­su­stvu NLO ili, po­pu­lar­no, „le­te­ćih ta­nji­ra”, po­če­la su upo­red­no, ili ne­ku de­ce­ni­ju pri­je po­čet­ka ostva­ri­va­nja ko­smič­kih le­to­va sa ze­mlje. Da­kle, na­sta­la su u psi­ho­zi teh­nič­ke re­vo­lu­ci­je na ze­mlji ko­ja je ozna­či­la ko­smič­ku eru. Isto­rij­ski gle­da­no, sva­ko do­ba je ima­lo svo­je NLO, za­vi­sno od stup­nja ma­te­ri­jal­ne pro­iz­vod­nje i ukup­ne dru­štve­ne svi­je­sti ob­li­ko­va­ne u skla­du s ovom pro­iz­vod­njom. Vje­ro­va­nje kao ma­sov­na psi­ho­za bi­lo je naj­če­šće od­lu­ču­ju­će na to ko­ja će se vr­sta obje­ka­ta pri­ka­zi­va­ti oni­ma što naj­rev­no­sni­je vje­ru­ju, ho­će ili že­le da vje­ru­ju. Ho­me­ro­vi rat­ni­ci u Ili­ja­di pri­sno se od­no­se pre­ma bo­go­vi­ma, ili se ne­pri­ja­telj­ski pre­ma nji­ma od­no­se – ali sve to či­ne na ži­vo­pi­sno kon­kre­tan na­čin i u ve­o­ma re­al­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Isto je i sa dru­gim spje­vo­vi­ma sta­rih na­ro­da, na pri­mjer u Ma­hab­ha­ra­ti. Mo­že se osno­va­no za­klju­či­ti da ni­je ri­ječ sa­mo o po­et­skim sli­ka­ma, ne­go o ma­sov­nom vje­ro­va­nju u okvi­ru do­ba u ko­jem su se ta­kve stva­ri do­ga­đa­le, tač­ni­je, uče­sni­ci su bi­li ubi­je­đe­ni da se do­ga­đa­ju.

Ne­po­sre­d­ni kon­takt sa van­ze­malj­skim bi­ći­ma – bi­lo da je ri­ječ o bo­go­vi­ma, an­đe­li­ma ili dru­gim ci­vi­li­za­ci­ja­ma – stvar je ma­sov­ne psi­ho­ze, mnje­nja i vje­ro­va­nja u okvi­ru od­re­đe­ne epo­he. Ovo shva­ta­nje ima dru­štve­ni ko­ri­jen i pred­sta­vlja fe­no­men dru­štve­ne svi­je­sti. U sred­njem vi­je­ku ne­po­sre­dan kon­takt s an­đe­li­ma, de­mo­ni­ma, pa i Bo­gom, bio je čest. Bi­blij­sko Ot­kro­ve­nje pri­pa­da pa­ra­psi­ho­lo­škim fe­no­me­ni­ma. Čul­na vi­zu­e­­li­za­ci­ja „bo­žan­skih ko­či­ja”, „če­ta”, „le­gi­ja ne­be­skih”, „an­đel­skih ho­ro­va” pri­pa­da onim fe­no­me­ni­ma ko­ji­ma i NLO u pe­ri­o­du ko­smič­ke ze­malj­ske epo­he. NLO je psi­ho­lo­ška pro­jek­ci­ja du­hov­nog sta­nja na­še­ga do­ba i u svje­do­čan­stva o nji­ho­vom po­sto­ja­nju ne bi tre­ba­lo sum­nja­ti. Ve­ći­na onih ko­ji su ima­li vi­zu­e­lan kon­takt s NLO po­stu­pa­ju kao sred­njo­vje­kov­ni mi­sti­ci: na­i­me, per­ci­pi­ra­ju svo­ju unu­tra­šnju sli­ku kao spo­lja­šnji objekt. Po­ne­kad vje­ro­vat­no po­sto­ji i spo­ljni op­tič­ki po­vod na ko­me uobra­zi­lja „svje­do­ka” po­ja­ve NLO do­gra­đu­je de­ta­lje.

De­ni­ken je, ta­ko­đe, iz­raz ma­sov­ne dru­štve­ne po­tre­be čo­vje­ka da­na­šnji­ce da svo­joj ko­smič­ko–an­tr­o­po­lo­škoj pro­jek­ci­ji do­da isto­rij­sku di­men­zi­ju. Uko­li­ko po­sto­je „le­te­ći ta­nji­ri” ko­ji, na­vod­no, kon­tro­li­šu i nad­li­je­ću Ze­mlju, nor­mal­no je pret­po­sta­vi­ti da su ovi objek­ti po­sto­ja­li u da­le­koj pro­šlo­sti, te da je kon­takt s van­ze­malj­skim ci­vi­li­za­ci­ja­ma ne­pre­kid­no ili po­vre­me­no ostva­ri­van i u ra­ni­ja do­ba. Kon­se­kven­ci­ja ove lo­gi­ke je u to­me da je ži­vot na Ze­mlji po­čeo do­la­skom „sve­mi­ra­ca”, al­ter­na­tiv­no da su „sve­mir­ci” ubr­za­li na­šu dru­štve­nu, na­uč­nu i kul­tur­nu evo­lu­ci­ju. Po­vre­me­no su do­la­zi­li na Ze­mlju, po­u­ča­va­li nas i ubr­za­va­li naš mi­sa­o­ni raz­vi­tak, a za­tim od­la­zi­li svo­jim zvje­zda­nim pu­ta­nja­ma. Pri­ka­zu­ju se, na­rav­no, i ar­he­o­lo­ški „do­ka­zi” na ko­ji­ma ma­šta čo­vje­ka ko­smič­ke ere ži­vo­pi­sno ple­te de­ta­lje, a lo­gi­ka upot­pu­nju­je oči­gled­ne pra­zni­ne i ne­pot­pu­no­sti ar­he­o­lo­ških ot­kri­ća.

De­ni­ke­nu i ve­li­kom bro­ju de­ni­ke­no­va­ca mo­že se vje­ro­va­ti u onoj mje­ri ko­li­ko smo sprem­ni da vje­ru­je­mo oče­vi­ci­ma po­ja­ve NLO. Ovi po­sljed­nji su kon­kret­ni ži­vi lju­di, na­ši sa­vre­me­ni­ci, i nji­ho­vu ubi­je­đe­nost u po­sto­ja­nje NLO ne bi tre­ba­lo pot­ci­je­ni­ti. Ona na naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ji na­čin od­ra­ža­va mo­der­na ko­smo­lo­ška stre­mlje­nja čo­vje­čan­stva. na­po­sred­na čul­na per­cepci­ja i vi­zu­e­li­za­ci­ja obje­ka­ta van­ze­malj­skog po­ri­je­kla po­ka­zu­je u ko­joj je mje­ri ko­smič­ka ze­malj­ska teh­no­lo­gi­ja i mo­guć­nost pro­do­ra u sve­mir ugra­đe­na u ko­lek­tiv­nu svi­jest i shva­ta­nja lju­di da­na­šnji­ce. Ona je sa­stav­ni dio mnje­nja, op­se­si­ja i psi­ho­za ko­li­ko re­li­gi­o­zni fa­na­ti­zam ra­ni­jih do­ba.

Tre­ći fe­no­men ko­smič­ke ere, sva­ka­ko ra­ci­o­nal­no oprav­dan, je­ste stva­ra­nje me­đu­na­rod­nog na­uč­nog ti­je­la ko­je, is­pi­tu­je mo­guć­no­sti kon­tak­ta s dru­gim ci­vi­li­za­ci­ja­ma. Po­sljed­njih go­di­na u okvi­ru NA­SA for­mi­ra­na je spe­ci­jal­na gru­pa či­ji je cilj tra­ga­nje za van­ze­malj­skim ra­zum­nim bi­ći­ma, tzv. CE­TI. Upu­će­ne su ši­fro­va­ne po­ru­ke sve­mi­ru. Sig­na­li­zo­va­no je pri­su­stvo ra­zum­nog bi­ća na Ze­mlji, zva­nog čo­vjek, s osnov­nim bi­o­fi­zič­kim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma i po­da­ci­ma. CE­TI, kao i dru­gi pro­gra­mi ove vr­ste, u svo­me ra­du oku­plja emi­nent­ne na­uč­ni­ke i astro­fi­zi­ča­re na­še­ga vre­me­na. Ša­lju se po­ru­ke u sve­mir i po­ku­ša­va­ju uhva­ti­ti sig­na­li otu­da, či­je po­ri­je­klo ne bi bi­lo pri­rod­no već vje­štač­ko. Tra­že se ade­kvat­na rje­še­nja za slu­čaj da su dru­ge ci­vi­li­za­ci­je raz­vi­le dru­ga­či­ji si­stem ko­mu­ni­ci­ra­nja od na­še­ga. Do sa­da u to­me ni­je bi­lo re­zul­ta­ta. No, na­por na­uč­ni­ka da da­ju ma­kar i dje­li­mi­čan od­go­vor na ovo pi­ta­nje, iz­gle­da shva­tljiv. Ja­sno je što bi zna­čio do­dir s ci­vi­li­za­ci­jom vi­še­ga re­da i ka­kve bi po­slje­di­ce imao na ukup­ni raz­voj du­hov­nih i ma­te­ri­jal­nih čo­vje­ko­vih po­ten­ci­ja­la. S dru­ge stra­ne, psi­ho­lo­ško i mo­ral­no sta­no­vi­šte čo­vje­čan­stva bi­lo bi bit­no iz­mi­je­nje­no sa­zna­njem da ni­je­smo usamlje­ni u bes­kraj­noj pu­sto­ši sve­mi­ra. Ova­kvi po­du­hva­ti pred­sta­vlja­ju re­fleks vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo, teh­nič­ke i teh­no­lo­ške sna­ge ko­jom čo­vjek ras­po­la­že. S dru­ge stra­ne, ovaj po­du­hvat astro­fi­zi­ča­ra ci­je­log svi­je­ta pod­stak­nut je psi­ho­lo­škim raz­lo­gom, op­štim mnje­njem, go­to­vo bez­gra­nič­nom vje­rom lju­di u po­sto­ja­nje dru­gih ci­vi­li­za­ci­ja. Ova vje­ra je čvr­sto uko­ri­je­nje­na već ne­ko­li­ko sto­lje­ća, a za­če­la se ono­ga da­na kad je od­ba­če­na za­blu­da o kri­stal­nim sfe­ra­ma i zvi­je­zda­ma na njih pri­čvr­šće­nim, kad se otvo­rio vi­dik na va­si­o­nu bez gra­ni­ca, u či­joj utro­bi kru­že svje­to­vi u ne­is­ka­zi­vom bro­ju.

U na­še vri­je­me ko­lek­tiv­na ubi­je­đe­nost da ni­je­smo sa­mi u sve­mi­ru do­bi­ja ka­rak­ter zdra­vo­ra­zum­ske lo­gi­ke. Tvr­di­ti su­prot­no, zna­či­lo bi upra­vo mi­sli­ti pro­tiv pra­vi­la ra­zu­ma. Ovo je za­hva­ti­lo i naj­od­go­vor­ni­je na­uč­ne kru­go­ve. Pozna­ti so­vjet­ski astro­nom Am­bra­cu­mjan is­ti­če da me­đu hi­lja­da­ma mi­li­o­na zvi­je­zda na­še ga­lak­si­je ima mno­go pla­ne­ta, pa i ta­kvih na ko­ji­ma su po­god­ne okol­no­sti za raz­vi­tak ži­vo­ta, a ne­ke ima­ju „na­pred­nu ci­vi­li­za­ci­ju”. Ame­rič­ki na­uč­ni­ci Karl Sa­gan i Tro­ic­ki tvr­de da u sve­mi­ru iz­vje­sno po­sto­ji iz­me­đu pe­de­set hi­­lja­da i jed­nog mi­li­o­na ci­vi­li­za­ci­ja bli­skih na­šoj, ili su od nje znat­no nad­moć­ni­je. Ako bi se ne­ko usu­dio da po­sta­vi smje­lu hi­po­te­zu o usa­mlje­no­sti na­še ci­vi­li­za­ci­je, na­i­šao bi na stra­ho­vit ot­por upu­će­nih i ne­u­pu­će­nih či­ja zdra­vo­ra­zum­ska lo­gi­ka mi­sli uho­da­nim pu­te­vi­ma. NJi­hov je re­zon slje­de­ći: ži­vi­mo na pla­ne­ti Ze­mlji ko­ja je sa­svim osred­nja u na­šem so­la­r­nom si­ste­mu: na­ša cen­tral­na zvi­je­zda, Sun­ce, pred­sta­vlja osred­nju zvi­je­zdu u sve­mi­ru. Naš so­lar­ni si­stem u ga­lak­si­ji za­u­zi­ma sa­svim skrom­no mje­sto. Na­ša ga­lak­si­ja me­đu dru­gim ga­lak­si­ja­ma ne­ma ni­ka­kvo pri­vi­le­go­va­no svoj­stvo. ži­vi­mo u ogrom­nom sve­mi­ru u ko­jem na­ša pla­ne­ta pred­sta­vlja bes­kraj­no ma­lu, za­ne­ma­ru­ju­ću fi­zič­ku ma­su. Zbog če­ga bi­smo on­da bi­li je­di­ni?! Argu­men­ti su im­pre­siv­ni, i zdrav ra­zum je na stra­ni ova­kve lo­gi­ke. No, i ge­o­cen­trič­ni si­stem bio je iz­raz zdra­ve lo­gi­ke svo­ga vre­me­na. Mno­ge na­uč­ne za­blu­de bi­le su pot­kri­je­plje­ne su­do­vi­ma zdra­vo­ga ra­zu­ma. Na pri­mjer, flo­gi­ston­ska te­o­ri­ja u XVI­II vi­je­ku bi­la je zdra­vo­ra­zum­ski pri­hva­će­na od naj­ve­ćih auto­ri­te­ta u he­mi­ji. Sma­tra­lo se da u pro­ce­su go­re­nja ili rđa­nja pri­su­stvu­je hi­po­te­tič­na sup­stan­ci­ja flo­gi­ston. Kad je La­vo­a­zi­je obo­rio flo­gi­ston­sku te­o­ri­ju em­pi­rij­skim do­ka­zi­ma, utvr­div­ši da je po­ve­ća­nje te­ži­ne pri ok­si­da­ci­ji po­slje­di­ca spa­ja­nja obje­ka­ta s ki­se­o­ni­kom, on­da ova te­o­ri­ja ni­je bi­la vi­še stvar zdra­vog ra­zu­ma.

La­mar­ko­va hi­po­te­za di­rekt­ne adap­ta­ci­je or­ga­ni­za­ma bi­la je zdra­vo­ra­zum­ski pri­hva­tlji­va sve dok se ni­je po­ka­za­lo da či­tav or­gan­ski svi­jet evo­lu­i­ra po prin­ci­pu pri­rod­nog oda­bi­ra­nja. Dar­vin je po­ka­zao neo­sno­va­nost ve­o­ma ra­ši­re­ne i op­šte pri­hva­će­ne hi­po­te­ze. NJut­no­va emi­si­o­na te­o­ri­ja svje­tlo­sti iz­gle­da­la je zdra­vo­ra­zum­ski ne­po­bit­na. NJu je smi­je­ni­la su­prot­na un­du­la­ci­o­na, i na kra­ju Ajn­štaj­no­va elek­tro­mag­net­ska te­o­ri­ja po ko­joj svje­tlost ima ma­su kao i ener­gi­ja – bi­la je re­zul­tat sta­nja na­uč­ne mi­sli na­ših da­na i no­ve zdra­vo­ra­zum­ske lo­gi­ke. Ne mo­že se s iz­vje­sno­šću tvr­di­ti na ap­so­lut­nost ove po­sljed­nje. Naj­pot­pu­ni­ju ocje­nu zdra­vo­ra­zum­ske lo­gi­ke dao je He­gel. „Zdrav ra­zum sa­dr­ži mak­si­me svo­ga vre­me­na, pre­do­ča­va na­čin mi­šlje­nja svo­ga vre­me­na u ko­jem se sa­dr­že sve pred­ra­su­de to­ga vre­me­na” (He­gel, Isto­ri­ja fi­lozo­fi­je, II, stra­na 34). Kant je, ta­ko­đe, sma­trao da „zdrav ra­zum” mo­že da bu­de iz­vor mno­gih pred­ra­su­da. Po­la­zi se od to­ga, da ono što „mno­zi­na mi­sle” pred­sta­vlja do­kaz za isti­ni­tost po­ja­ve ko­ju is­tra­žu­je­mo. Zdra­vom se ra­zu­mu ob­ra­ća­mo, mi­slio je Kant, on­da kad is­cr­pe­mo sve na­uč­ne ar­gu­men­te. „Uvje­re­nje mno­zi­ne” zna­čaj­no je za stvar vje­ro­va­nja, ono ima psi­ho­lo­šku vri­jed­nost. U na­uč­nom smi­slu, naj­če­šće je iz­vor ne­po­pra­vlji­vih za­blu­da.

Sta­nje cje­lo­kup­nog na­uč­nog is­ku­stva u smi­slu po­sto­ja­nja ili mo­guć­no­sti po­sto­ja­nja van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja do sa­da je rav­no nu­li. To još ni­je ar­gu­ment da van­ze­malj­ske ci­vi­li­za­ci­je ne po­sto­je. Vje­r­ni­ci i po­klo­ni­ci van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja is­ti­ču ar­gu­ment da je ko­smič­ka na­u­ka tek na po­čet­ku svo­ga pro­gra­ma. Ci­vi­li­za­ci­je, na­rav­no, po­sto­je i one će bi­ti jed­nom ot­kri­ve­ne ili će one ot­kri­ti nas. Ov­dje pri­pa­da­ju i objek­tiv­ne smet­nje: or­gom­ne raz­da­lji­ne, ne­mo­guć­nost spo­ra­zu­mi­je­va­nja zbog raz­li­či­tih ko­mu­ni­ka­ci­o­nih si­ste­ma, even­tu­al­no bit­no dru­ga­či­ja or­ga­ni­za­ci­ja mi­šlje­nja, i sl. No, upr­kos sve­mu, sa­da ne po­sto­ji nije­dan re­le­van­tan em­pi­rij­ski do­kaz ili trag o dru­ga­či­joj ci­vi­li­za­ci­ji od ove ko­ju po­zna­je­mo. Po­sto­ji ti­je­sna po­ve­za­nost te­o­ri­je i prak­se. Uka­zao je na to da prak­sa bez te­o­ri­je pred­sta­vlja sli­je­pu sna­gu ko­ja ne da­je re­zul­ta­te, od­no­sno, te­o­ri­ja iz­van prak­se je lo­gič­ka ap­strak­ci­ja na ko­joj se ne mo­že za­sno­va­ti nije­dan va­ljan za­klju­čak. Fe­no­men van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja pred­sta­vlja je­dan od ri­jet­kih pro­ble­ma o ko­jem na­uč­na prak­sa do sa­da ni­je da­la nije­dan va­ljan ar­gu­ment u pri­log nji­ho­vom po­sto­ja­nju. Sve što je re­če­no stvar je pred­ra­su­de, slo­bod­ne ocje­ne, po­e­zi­je ili mi­to­lo­gi­je.

SRED­STVI­MA TE­O­RIJ­SKOG MI­ŠLJE­NJA NI­JE

MO­GUĆ­NO DO­KA­ZA­TI PO­STO­JA­NJE

VAN­ZE­MALJ­SKOG ŽI­VO­TA

O SLA­BO­STI ANA­LO­GIJ­SKOG ZA­KLJU­ČI­VA­NJA

Te­o­rij­sku osno­vu lo­gič­kog po­mi­šlja­nja na eg­zi­sten­ci­ju or­ga­ni­zo­va­nog ži­vo­ta ili ci­vi­li­za­ci­ja u sve­mi­ru, uglav­nom, či­ni ana­lo­gi­ja i spo­sob­nost ana­lo­gij­skog za­klju­či­va­nja. Iz či­nje­ni­ce da u pri­ro­di po­sto­ji bezbroj ma­te­ri­jal­nih ne­be­skih ti­je­la za­klju­ču­je­mo da su mno­ga od njih slič­na Ze­mlji. Po­što na Ze­mlji po­sto­ji si­stem ve­o­ma kom­plek­sne i or­ga­ni­zo­va­ne ži­ve ma­te­ri­je, pret­po­sta­vlja­mo da na ne­ki­ma od ovih ti­je­la mo­ra po­sto­ja­ti ži­vot sli­čan, raz­li­čit ili sa­svim isto­vje­tan na­šem. U prak­tič­nom ži­vo­tu ana­lo­gij­sko za­klju­či­va­nje ima ve­li­ki zna­čaj. Nje­gov je prin­cip pret­po­stav­ka da po­sto­ji iz­vje­sna ko­re­la­tiv­na za­vi­snost oso­bi­na dva pred­me­ta či­ju slič­nost kon­sta­tu­je­mo. Pret­po­sta­vlja­mo da su oso­bi­ne dva pred­me­ta me­đu­sob­no za­vi­sne i da će oso­bi­na ko­ju kon­sta­tu­je­mo na jed­no­me od njih zna­či­ti isto­vre­me­nu da­tost, od­no­sno po­sto­ja­nje te iste oso­bi­ne i dru­gog objek­ta. Tač­ni­je, iz slič­no­sti dva pred­me­ta ili dvi­je gru­pe pred­me­ta u ne­kim ozna­ka­ma i svoj­stvi­ma za­klju­ču­je­mo da oni mo­ra­ju bi­ti slič­ni i u ne­kim dru­gim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma ko­je su nam po­zna­te sa­mo na jed­nom od tih obje­ka­ta. Vje­ro­vat­nost kon­klu­zi­je po­ve­ća­na je ti­me što je na­še ukup­no zna­nje o oso­bi­na­ma oba pred­me­ta ve­će; uko­li­ko je broj slič­nih oso­bi­na ko­je su nam po­zna­te ve­ći, od­no­sno broj po­zna­tih raz­li­ka ma­nji. Vje­ro­vat­nost kon­klu­zi­je za­vi­si i od to­ga u ko­joj mje­ri po­zna­ta za­jed­nič­ka svoj­stva dva objek­ta bit­ni­je iz­ra­ža­va­ju nji­ho­vu pri­ro­du od ono­ga što im ni­je za­jed­nič­ko i po če­mu se oni raz­li­ku­ju. Ko­nač­no, po mno­gim od­red­ba­ma i ka­rak­te­ri­sti­ka­ma u ko­ji­ma se svoj­stva iste vr­ste stva­ri sla­žu, za­klju­ču­je­mo i o osta­lim od­red­ba­ma sa­mo uko­li­ko one do­la­ze pod isti prin­cip. Na primjer, ako Mars i Ze­mlja pri­pa­da­ju is­toj vr­sti obje­ka­ta i za­vi­se od istog prin­ci­pa, ana­lo­gij­ski za­klju­ču­je­mo:

Na ze­mlji po­sto­je or­ga­ni­za­ci­ja ži­vo­ta i ra­zu­mna bi­ća.

Mars je ve­o­ma sli­čan Ze­mlji.

            Na Mar­su po­sto­je or­ga­ni­za­ci­ja ži­vo­ta i razu­mna bi­ća.

Po prin­ci­pu spe­ci­fi­ka­ci­je i par­ti­ku­lar­ne slič­no­sti iz­me­đu Mar­sa i Ze­mlje, iz­ve­li smo za­klju­čak o nji­ho­voj to­tal­noj slič­no­sti. Ana­lo­gi­jom smo pro­ši­ri­li svoj­stvo Ze­mlje na svoj­stvo Mar­sa. Na­rav­no, ana­lo­gi­jom se ne zah­ti­je­va isto­vjet­nost osno­va (par ra­tio). Na pri­mjer, za­klju­ču­je­mo da na Mar­su po­sto­je in­te­li­gent­na bi­ća, ali to ne mo­ra­ju da bu­du lju­di. No, ana­lo­gi­ju ni­je mo­gu­će za­sno­va­ti iz­van ono­ga što se mo­že upo­re­di­ti (com­pa­ra­ti­o­nis). Ipak, mo­ra se kon­sta­to­va­ti da iz slič­no­sti po­zna­tih ozna­ka pred­me­ta A i pred­me­ta B nu­žno ne sli­je­di zna­nje o po­sto­ja­nju ne­ke oso­bi­ne pred­me­ta B sa­mo sto­ga što ova oso­bi­na pri­pa­da pred­me­tu A. Ana­lo­gij­ski kao i in­du­k­tiv­ni za­ključ­ci ima­ju sa­mo em­pi­rij­sku vri­jed­nost, sto­ga ni­je­su lo­gič­ki nu­žni – bez ob­zi­ra na nji­ho­vu for­mal­nu is­prav­nost. Uvi­jek mo­gu da bu­du obo­re­ni no­vim em­pi­rij­skim po­da­ci­ma. Ta­ko­đe i ana­lo­gij­ski za­klju­čak da na Mar­su po­sto­ji ci­vi­li­za­ci­ja, od­no­sno bar ne­ki ob­li­ci ži­vo­ta. Snim­ci s „Vi­kin­ga” i „Ma­ri­ne­ra” po­ka­za­li su Mars kao pu­stu pla­ne­tu, a „Sve­mir­ska la­bo­ra­to­ri­ja”, ne­dav­no lan­si­ra­na, ni­je ot­kri­la ni ele­men­ta­r­ne tra­go­ve ži­vo­ta. Ana­lo­gij­ski za­klju­čak po­ka­zao se kao naj­o­bič­ni­ja em­pi­rij­ska hi­po­te­za ko­ju je moć čo­vje­ko­ve teh­no­lo­gi­je i na­uč­na prak­sa uči­ni­la pot­pu­no bes­pred­met­nom.

Po­gre­šnost ra­ni­je na­ve­de­nog ana­lo­gij­skog za­ključ­ka po­te­kla je iz okol­no­sti što se ov­dje ni­je vo­di­lo ra­ču­na o ne­kim bit­nim za­ko­ni­to­sti­ma. To su: a) vje­ro­vat­nost ana­lo­škog za­ključ­ka opa­da sra­zmjer­no pro­stor­noj, od­no­sno vre­men­skoj uda­lje­no­sti dva pred­me­ta ili dvi­je obla­sti pred­me­ta; b) vje­ro­vat­nost kon­klu­zi­je opa­da u sra­zmje­ri s po­sto­ja­njem kva­li­ta­tiv­ne dis­pa­rat­no­sti obla­sti ili pred­me­ta o ko­ji­ma za­klju­ču­je­mo; v) slič­nost po­lo­ža­ja ili spo­ljnjeg ob­li­ka dva objek­ta ne či­ni nji­ho­va bit­na svoj­stva. U slu­ča­ju Ze­mlje i Mar­sa po­sto­ji vi­sok ko­e­fi­ci­je­nat fi­zič­ko–teh­nič­ke slič­no­sti, pa ipak je za­klju­čak o po­sto­ja­nju ži­vo­ta na Mar­su ne­is­pra­van. Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko po­da­ta­ka. Sred­nja tem­pe­ra­tu­ra na Mar­su je –20¿ do –30¿ C. Go­di­šnja do­ba tra­ju iz­me­đu 142 i 194 da­na. At­mos­fe­ra do­sti­že vi­si­nu oko 100 ki­lo­me­ta­ra. Sa­sta­vlje­na je pre­te­žno od azo­ta, ugljen­di­ok­si­da i vo­de­ne pa­re. Preč­nik Mar­sa iz­no­si 6.800 ki­lo­me­ta­ra (ne­što vi­še od po­lo­vi­ne Ze­mlji­nog preč­ni­ka). Mars obi­la­zi Sun­ce po elip­tič­noj pu­ta­nji kao i Ze­mlja, na sre­di­šnjoj uda­lje­no­sti 227 mi­li­o­na ki­lo­me­ta­ra. Po ve­li­či­ni je sed­ma, a po re­du uda­lje­no­sti od Sun­ca če­tvr­ta pla­ne­ta.

Po­ka­za­lo se da slič­nost u de­ta­lji­ma fi­zič­kim ili u smi­slu he­mij­skog sa­sta­va ne­ma uti­ca­ja na ob­ja­šnje­nje fe­no­me­na ži­vo­ta. Na­ša kon­klu­zi­ja ni­je bi­la is­prav­na sto­ga što ni­je­smo vo­di­li ra­ču­na da je or­gan­ski ži­vot pri­rod­na po­ja­va na­ro­či­te vr­ste, sa­svim nov stu­panj, kva­li­tet u od­no­su na fi­zič­ko–he­mij­ske pro­ce­se. Osim to­ga, na­ša kon­klu­zi­ja vo­di­la je ra­ču­na o mo­guć­no­sti­ma po­sto­ja­nja i fi­zič­kim uslo­vi­ma za raz­vi­tak i op­sta­nak ži­vo­ta, za­ne­ma­ru­ju­ći pri tom okol­no­sti i uslo­ve u ko­ji­ma je on na­stao. Mi ni­je­smo si­gur­ni u ko­joj je eta­pi evo­lu­ci­je na­še pla­ne­te na­stao ži­vot i kad su, u tem­po­ral­nom smi­slu, stvo­re­ni op­ti­mal­ni uslo­vi za nje­go­vu po­ja­vu. Ne­ma­ju­ći uvid u okol­no­sti ko­je su iza­zva­le i stvo­ri­le organ­sku ma­te­ri­ju na Ze­mlji, ana­lo­gi­ja s Mar­som po­sta­la je be­smi­sle­na, što je i prak­tič­no do­ka­za­no. S ob­zi­rom da je Mars u na­šem pla­ne­tar­nom si­ste­mu po mno­gim oso­bi­na­ma naj­slič­ni­ji Ze­mlji – iako se u ovom smi­slu po­ka­za­la ne­moć i be­smi­sle­nost ana­lo­škog za­klju­či­va­nja – ko­li­ko je tek ap­surd­no pro­ši­ri­va­nje ana­lo­gi­je u smi­slu mo­guć­no­sti po­sto­ja­nja or­gan­skog ži­vo­ta na dru­gim pla­ne­ta­ma! Em­pi­rij­ski po­da­ci do­bi­je­ni po­sma­tra­njem i la­bo­ra­to­rij­skom ana­li­zom sa­svim nas uvje­ra­va­ju u ne­mo­guć­nost po­sto­ja­nja bi­lo ka­kvih ob­li­ka ži­vo­ta u na­šem so­lar­nom si­ste­mu. S dru­ge stra­ne, ana­lo­gij­ski zaklju­čak ko­ji bi se od­no­sio na svje­to­ve uda­lje­ne od nas hi­lja­de ili mi­li­o­ne svje­tlo­snih go­di­na, u smi­slu po­sto­ja­nja ma ka­kvog ži­vog si­ste­ma – bio bi pot­pu­no be­smi­slen.

OGRA­NI­ČE­NOST IN­DU­K­CI­JE

Osim ana­lo­gi­je u do­ka­zi­va­nju ži­vo­ta u sve­mi­ru, mo­že­mo se po­slu­ži­ti po­stup­kom ge­ne­ra­li­zu­ju­će in­du­k­ci­je. Me­tod in­du­k­ci­je pro­ši­ru­je va­žnost ne­ke em­pi­rij­ske usta­no­vlje­ne po­seb­no­sti, nji­me se pre­no­si zna­če­nje po­seb­nog na mno­ge pred­me­te i za­klju­ču­je se o ono­me što je u nji­ma op­šte. Put mi­šlje­nja a par­ti­cu­la­ri ad uni­ver­sa­le po­ka­zu­je da ono što pri­pa­da ne­kim ili mno­gim pred­me­ti­ma isto­ga re­da, pri­pa­da i osta­li­ma. Me­to­dom ge­ne­ra­li­zu­ju­će in­du­k­ci­je na­sto­ji­mo da pro­ši­ri­mo zna­če­nje po­ja­ve u ve­zi s po­zna­tim slu­ča­je­vi­ma od­re­đe­ne kla­se stva­ri na ci­je­lu kla­su, po pra­vi­lu na ne­po­zna­te slu­ča­je­ve. Ovo se či­ni po prin­ci­pu da, ako ne­ka ozna­ka ili svoj­stvo va­ži za od­re­đe­ne čla­no­ve ro­da ili kla­se, on­da nu­žnim na­či­nom va­ži za sve čla­no­ve te kla­se. U lan­ča­nom po­stup­ku in­du­k­tiv­nog do­ka­zi­va­nja ži­vo­ta na dru­gim pla­ne­ta­ma, mo­že­mo se po­slu­ži­ti ta­ko­zva­nom ne­pot­pu­nom in­du­k­ci­jom. Na pri­mjer: na jed­noj od pla­ne­ta Sun­če­vog si­ste­ma, Ze­mlji, usta­no­vlje­no je po­sto­ja­nje ži­vo­ta u ve­o­ma or­ga­ni­zo­va­nom i slo­že­nom ob­li­ku. Po­što Ze­mlja pri­pa­da kla­si pla­ne­ta Sun­če­vog si­ste­ma, mo­že se za­klju­či­ti da i na ovim pla­ne­ta­ma, ili bar ne­ki­ma od njih, ima ži­vo­ta. Jed­no­stav­no je utvr­di­ti svu ne­pre­ci­znost za­ključ­ka. On ne pri­pa­da vr­sti ka­u­zal­ne in­du­k­ci­je ko­ja je po pra­vi­lu dvo­čla­na i gdje iz­me­đu dva čla­na po­sto­ji re­la­ci­ja uzro­ka i po­slje­di­ce. In­du­k­ci­ja o ko­joj je ri­ječ ne pri­pa­da ni vr­sti pot­pu­ne in­du­k­ci­je kao što je ona da iz či­nje­ni­ce što se Ve­ne­ra, Mars, Sa­turn, Ze­mlja, Ju­pi­ter i dru­ge pla­ne­te kre­ću po elip­tič­nim pu­ta­nja­ma oko Sun­ca, nu­žno sli­je­di za­klju­čak da se sve pla­ne­te Sun­če­vog si­ste­ma okreću po elip­tič­nim pu­ta­nja­ma. Naš za­klju­čak pri­pa­da ne­pot­pu­noj in­duk­ci­ji, je­di­no mo­gu­ćoj u ovom slu­ča­ju, no sa­svim bez ika­kvog lo­gič­kog osno­va.

Ne­pot­pu­na in­du­k­ci­ja mo­že da dã re­zul­ta­te je­di­no ako se in­du­ko­va­ni slu­ča­je­vi bri­žlji­vo i re­pre­zen­ta­tiv­no oda­bi­ra­ju. U kon­kret­nom pri­mje­ru naš je iz­bor ogra­ni­čen sa­mo na po­zna­ti slu­čaj ko­ji uop­šte ni­je do­vo­ljan ni za ka­kav za­klju­čak, ni­ti se mo­že pri­mi­je­ni­ti na osta­le čla­no­ve kla­se. Zna se do ka­kvih po­gre­ša­ka mo­že da do­ve­de in­duk­ci­ja ne­kih ili mno­gih slu­ča­je­va uko­li­ko ni­je­su pra­vil­no oda­bra­ni uzor­ci ili ono što je re­pre­zen­ta­tiv­no za po­uz­dan za­klju­čak. Ap­surd­no je pro­ši­ri­va­ti je­dan slu­čaj na oso­bi­ne ci­je­le kla­se. Pro­ces ova­kve ge­ne­ra­li­za­ci­je do­vo­di do po­zna­te lo­gič­ke po­gre­ške Fal­la­cia fic­tae uni­ver­sa­li­ta­tis. Ako bi­smo pri­mi­je­ni­li po­stu­pak ka­u­zal­ne in­duk­ci­je, po­la­ze­ći od pre­mi­se da je evo­lu­ci­ja Ze­mlje uslo­vi­la po­ja­vu ži­vo­ta i, shod­no to­me, da evo­lu­ci­ja dru­gih pla­ne­ta vo­di istom ili slič­nom re­zul­ta­tu, na­ša po­gre­ška ni u tom slu­ča­ju ne bi bi­la ma­nja. Mi ne ras­po­la­že­mo stvar­nim zna­nji­ma ko­ji je to do­mi­nant­ni tre­nu­tak ili fak­tor u evo­lu­ci­ji sve­mi­ra ko­ji je do­veo do po­ja­ve ži­vo­ta. In­duk­ci­jom, a ni ana­lo­gi­jom ni­je mo­guć­no do­bi­ti uni­ver­zal­ne, ne­go sa­mo ge­ne­ral­ne za­ključ­ke. U slu­ča­ju vre­men­ski i pro­stor­no uda­lje­nih obje­ka­ta, vri­jed­nost i jed­ne i dru­ge me­to­de po­sta­je za­ne­ma­ru­ju­će ma­la. Kla­sa obje­ka­ta kao što su pla­ne­te so­lar­nog si­ste­ma mo­že da bu­de u mno­gim oso­bi­na­ma slič­na, što ne po­vla­či nu­žno za­klju­čak da na ostal­im pla­ne­ta­ma ima ži­vo­ta sto­ga što on po­sto­ji na jed­nom čla­nu kla­se – Ze­mlji. Mo­ra­mo da pod­sje­ti­mo da or­gan­ski ži­vot, pre­ma do­sa­da­šnjim zna­nji­ma, ne sto­ji u nu­žnom od­no­su pre­ma od­re­đe­nim fi­zič­ko–he­mij­skim oso­bi­na­ma dru­gih pla­ne­ta: ma­si, po­lo­ža­ju, kre­ta­nju, tem­pe­ra­tu­ri, ele­men­ti­ma od ko­je su one sač­i­nje­ne, pa ni pre­ma ste­pe­nu nji­ho­ve evo­lu­ci­je. Slič­no­sti me­đu pla­ne­ta­ma mo­gu da bu­du ve­li­ke u nji­ho­vim pre­o­vla­đu­ju­ćim oso­bi­na­ma, ali ne­ma­mo do­ka­za da je or­gan­ski ži­vot po­ja­va od do­mi­nant­ne va­žno­sti za eg­zi­sten­ci­ju ne­ke pla­ne­te. Ono što od­re­đu­je eg­zi­sten­ci­ju pla­ne­te iz­vje­sno ni­je or­gan­ski ži­vot, već nje­no slo­bod­no fi­zič­ko leb­dje­nje u pro­sto­ru, po­zajm­lje­na mir­na svje­tlost, po­ko­ra­va­nje za­ko­nu gra­vi­ta­ci­je, i dr.

In­du­k­ci­ja ob­u­hva­ta osnov­ne ili za­jed­nič­ke oso­bi­ne jed­ne kla­se ili cr­te ko­je na ne­ki na­čin sto­je u nu­žnom od­no­su pre­ma pre­o­vla­đu­ju­ćim oso­bi­na­ma čla­no­va kla­se. Za or­gan­ski ži­vot ne mo­že se re­ći da sto­ji u nu­žnom od­no­su pre­ma fi­zič­kim oso­bi­na­ma Ze­mlje kao što su: si­la, ener­gi­ja, ma­sa, kre­ta­nje, pro­sti­ra­nje, gra­vi­ta­ci­ja, mag­ne­ti­zam, i sl. Ove bi oso­bi­ne mo­gle da po­sto­je bez ži­vo­ta, i ni­je neo­p­hod­no da one ili nji­ho­vi kom­plek­si pro­iz­ve­du ži­vot, upr­kos či­nje­ni­ci što ži­vot od njih stvar­no za­vi­si. Pre­ma to­me, li­še­na su osno­va shva­ta­nja o to­me da or­gan­ski ži­vot po­sto­ji na dru­gim pla­ne­ta­ma sto­ga što po­sto­ji na Ze­mlji, po­što on ni­je osnov­no već spe­ci­fič­no svoj­stvo Ze­mlje. Jed­no­smjer­na za­vi­snost or­gan­skog ži­vo­ta od fi­zič­ko–he­mij­ske pod­lo­ge u naj­sreć­ni­jem slu­ča­ju upu­ću­je na mo­guć­nost, ali ni­ka­ko ne i na nu­žnost uzroč­no–po­slje­dič­nog od­no­sa. Iz to­ga pro­is­ti­če da ka­rak­ter jed­ne mo­guć­ne, ali su­štin­ski ne­nu­žne re­la­ci­je, ne mo­že­mo in­du­ko­va­ti ili she­mat­ski pre­no­si­ti na osta­le čla­no­ve kla­se.

Po­mo­ću in­duk­ci­je i ana­lo­gije ni­je mo­gu­će do­ći ni do ka­kve iz­vje­sno­sti o po­sto­ja­nju van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja, čak ni o bi­lo ko­jem ob­li­ku ži­ve sup­stan­ci­je iz­van na­še pla­ne­te. Ne­ma li ta­da bo­lje iz­gle­de de­duk­ci­ja ili de­duk­tiv­ni me­tod?

OGRA­NI­ČE­NOST DE­DUK­TIV­NOG ZA­KLJU­ČI­VA­NJA

De­duk­tiv­ni me­tod je je­dan od naj­sta­ri­jih, i sa­sto­ji se od ci­je­log lan­ca mi­sli i re­zo­na. Ko­ri­sti em­pi­ri­ju u onoj mje­ri u ko­joj ona mo­že da bu­de mi­sao, te se ja­vlja u ob­li­ku re­la­ci­ja. Vri­jed­nost de­duk­tiv­nih za­klju­ča­ka je­ste u sa­moj struk­tu­ri re­zo­no­va­nja i zaklju­či­va­nja, ne­za­vi­sno od in­ter­ven­ci­je či­nje­ni­ca. Za de­duk­tiv­no mi­šlje­nje va­žna je po­čet­na pro­po­zi­ci­ja. Ovo va­ri­ra u za­vi­sno­sti od to­ga ima li ini­ci­jal­na pro­po­zi­ci­ja ak­si­o­mat­sku vri­jed­nost, kao u lo­gi­ci i ma­te­ma­ti­ci. Da­lje sli­je­đe­nje za­klju­ča­ka od­vi­ja se u sfe­ri mi­šlje­nja. Ta­mo gdje su po­la­zne pro­po­zi­ci­je hi­po­te­ze, na­ro­či­to u ne­kim pri­rod­nim na­u­ka­ma, mo­gu­će je vr­ši­ti iz­vje­sne ko­rek­ci­je su­do­vi­ma ma­te­ma­ti­ke ili po­mo­ću op­ser­va­ci­je, ali i sa­mi za­ključ­ci ima­ju hi­po­te­ti­čan ka­rak­ter. De­duk­tiv­no za­klju­či­va­nje de­fi­ni­še­mo kao iz­vo­đe­nje jed­nog ili vi­še po­seb­nih sta­vo­va iz jed­nog ili vi­še op­štih sta­vo­va, zbog če­ga se po­sta­vlja pi­ta­nje po­seb­nog sta­va. Pre­mi­sa de­duk­tiv­nih za­klju­ča­ka upra­vlje­na je na pret­hod­nu de­duk­ci­ju, ali se la­nac re­zo­no­va­nja mo­ra ne­gdje za­u­sta­vi­ti na ne­kom po­čet­nom ak­si­o­mu ko­ji ni­je do­bi­jen pri­mje­nom de­duk­tiv­ne me­to­de, već ge­ne­ra­li­zu­ju­će in­duk­ci­je.

Iz pret­hod­nog iz­la­ga­nja vi­dje­li smo da ge­ne­ra­li­zu­ju­ćom in­duk­ci­jom ni­je mo­guć­no za­sno­va­ti ni­ka­kvo zna­nje o ži­vo­tu van na­še pla­ne­te. Po­sto­ji li ka­kav ak­si­om ko­jim bi­smo se u da­ljem iz­la­ga­nju mo­gli po­slu­ži­ti? In­tu­i­tiv­ni sta­vo­vi za­sno­va­ni su na ne­po­sred­nom sa­gle­da­va­nju i zo­vu se ak­si­o­mi, za raz­li­ku od akro­a­ma (ac­ro­a­ma­ta) ko­ji či­ne dis­kur­ziv­ne po­stav­ke i iz­vo­di­mo ih poj­mo­vi­ma. U na­šem slu­ča­ju po­čet­na pre­mi­sa mo­ra­la bi da bu­de ak­si­om ako uop­šte ra­ču­na­mo s re­zul­ta­tom de­duk­ci­je. Po­sta­vlja se pi­ta­nje gdje da na­đe­mo ta­kav ak­si­om či­jom bi­smo de­duk­ci­jom do­šli do iz­vje­snos­ti o po­sto­ja­nju ži­ve sup­stan­ci­je iz­van Ze­mlje, od­no­sno u sve­mi­ru? Pret­po­sta­vi­mo da bi ta­kav ak­si­om mo­gao da bu­de stav da ma­te­ri­ja u svo­joj evo­lu­ci­ji nu­žno pro­iz­vo­di ži­vot, kao i da smo mi ne­po­sred­no svje­sni to­ga sta­va jer smo i sa­mi re­zul­tat ma­te­ri­jal­ne evo­lu­ci­je. Taj stav je vr­lo la­ko obe­sna­ži­ti; u pr­vom re­du, on ni­je ni­ka­kav ak­si­om, ne­go je em­pi­rij­ski iz­ve­den. Na­ša svi­jest o to­me da smo mi re­zul­tat ma­te­ri­jal­ne evo­lu­ci­je na­še pla­ne­te na­sta­la je kao re­zul­tat ra­znih hi­po­te­za i is­ku­stve­nih po­da­ta­ka, i ni­je ni­ka­kav ne­po­sred­ni uvid u bi­će eg­zi­sten­ci­je. Ne po­sto­ji, da­kle, ni­ka­kva nu­žnost ovog sta­va. Uko­li­ko bi taj stav bio uni­ver­za­lan, on­da bi ži­vot u sve­mi­ru bio če­sta po­ja­va – što is­pi­ti­va­nja ne po­ka­zu­ju. Na kra­ju, evo­lu­ci­ja ne mo­ra ima­ti uni­ver­zal­nu, ne­go sa­mo par­ci­jal­nu va­žnost. Ako po­sma­tra­mo ovaj stav u ne­što mo­di­fi­ko­va­nom ob­li­ku, ka­kav za­stu­pa­ju ne­ki sa­vre­me­ni is­tra­ži­va­či van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja – na­i­me, da ži­vot kao fe­no­men ma­te­ri­jal­ne evo­lu­ci­je na­sta­je uvi­jek ta­mo gdje su se ste­kli op­ti­mal­ni uslo­vi za nje­gov raz­voj. Iz ovo­ga sta­va rev­no­sni sta­ti­sti­ča­ri iz­vo­de po­da­tak o bez­broj svje­to­va na ko­ji­ma, even­tu­al­no, po za­ko­nu sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti, po­sto­ji or­gan­ski ži­vot. Či­ni se da je i ovaj stav u svo­joj for­mi be­smi­slen i pa­ra­dok­sa­lan. NJe­go­va vje­ro­vat­nost ni­je ve­ća ne­go što je to be­smi­sle­na tvrd­nja da po­sto­je an­đe­li ili de­mo­ni svu­da gdje po­sto­je op­ti­mal­ni uslo­vi za nji­ho­vu eg­zi­sten­ci­ju. Sta­ti­sti­ka bi i u ovom slu­ča­ju po­ka­za­la da ima mno­go lo­ka­ci­ja na ko­ji­ma oni eg­zi­sti­ra­ju. Me­to­dom ma­te­ma­tič­ke sta­ti­sti­ke mo­gli bi­smo utvr­di­ti bez­broj lo­ka­li­te­ta ako ne u smi­slu stvar­ne eg­zi­sten­ci­je, a ono u smi­slu mo­guć­no­sti da na nji­ma po­sto­je plo­do­vi na­še ma­šte. U naj­bo­ljem slu­ča­ju, ovaj stav ima hi­po­te­tič­ku, ali ne i apo­dik­tič­ku vri­jed­nost. Mi je­di­no mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da, uko­li­ko su se ste­kle op­ti­mal­ne mo­guć­no­sti na Ze­mlji za po­ja­vu organ­skog ži­vo­ta, vje­ro­vat­no ima raz­lo­ga da će se to de­si­ti i u dru­gim obla­sti­ma sve­mi­ra, i to vi­še pu­ta. Po­što ta­kav stav ni­je ak­si­om već hi­po­te­za, a u stva­ri je je­di­ni ko­ji bi­smo mo­gli upo­tri­je­bi­ti kao sred­stvo de­duk­ci­je, on­da ni de­duk­tiv­no–ak­si­o­ma­tič­ka me­to­da u kon­kret­nom slu­ča­ju ne mo­že da ima apo­dik­tič­ku va­žnost, bez to­ga de­duk­ci­ja gu­bi smi­sao.

NE­MOĆ HI­PO­TE­ZA

Pod hi­po­te­zom ra­zu­mi­je­mo stav ko­ji ni­je lo­gič­ki nu­žan ni­ti se po­mo­ću nje­ga, u da­ljem sli­je­đe­nju za­ključ­ka, mo­že do­ći do pot­pu­ne si­gur­no­sti. Hi­po­te­za slu­ži kao raz­log na osno­vu ko­jeg ob­ja­šnja­va­mo ne­ka dru­ga sli­je­đe­nja. Dr­ži­mo isti­ni­tim ne­ki raz­log, stav ili sud za­to što pret­po­sta­vlja­mo da se na osno­vu nje­ga mo­gu iz­ve­sti no­va sa­zna­nja. Ova zna­nja mo­gu bi­ti ma­nje ili vi­še si­gur­na, u od­re­đe­nom ste­pe­nu vje­ro­vat­na, no ni­kad sa­svim iz­vje­sna za­to što je osno­va, raz­log od ko­jeg po­la­zi­mo, ne­nu­žan, to jest hi­po­te­ti­čan. Hi­po­te­za bi ima­la apo­dik­tič­ku vri­jed­nost sa­mo on­da ako su nam, na osno­vu raz­lo­ga , una­pri­jed po­zna­ta sva mo­guć­na sli­je­đe­nja. Ali, ka­ko ni­kad ni­je­smo si­gur­ni u isti­ni­tost svih mo­guć­nih kon­klu­zi­ja ko­je da­je jednom hi­po­te­tič­no pri­hva­će­ni raz­log ili osnov, ne mo­že­mo stvo­ri­ti kri­te­ri­jum po ko­jem zna­nja ste­če­na pri­mje­nom ili iz­vo­đe­njem hi­po­te­tič­kog po­stup­ka ocje­nju­je­mo kao apo­dik­tič­ki nu­žna. Ipak, na­uč­na hi­po­te­za ni­je li­še­na sva­ke apo­dik­tič­no­sti. U kraj­njoj li­ni­ji, mo­ra da bu­de apo­dik­tič­na sa­ma mo­guć­nost raz­lo­ga ili pret­po­stav­ke. Be­smi­sle­ni sli­jed i pret­po­stav­ke ne­ma­ju smi­sao na­uč­ne hi­po­te­ze. Vje­ro­vat­nost hi­po­te­ze mo­že se po­di­ći do od­re­đe­nog ste­pe­na si­gur­no­sti sa­mo pod uslo­vom da po­sto­ji ne­ki lo­gič­ki pri­hva­ćen raz­log pret­po­sta­vlja­nja. Upo­tri­je­bi­mo hi­po­te­zu da ži­vi svi­jet vje­ro­vat­no po­sto­ji u vi­še ob­li­ka i na vi­še mje­sta u sve­mi­ru. Po­la­zi­šte za ovu hi­po­te­zu je sa­zna­nje da ži­vi svi­jet po­sto­ji na Ze­mlji. La­ko će­mo se uvje­ri­ti ka­ko je na­ša hi­po­te­za sla­ba, i da od­re­đe­no sli­je­đe­nje ili za­klju­čak o po­sto­ja­nju ži­vo­ta na vi­še mje­sta u sve­mi­ru ne sto­ji u uzroč­nom od­no­su pre­ma či­nje­ni­ci da on na Ze­mlji po­sto­ji, pre­ma to­me da je mo­guć­no nje­go­vo po­sto­ja­nje. Pri­je sve­ga, ži­vot mo­že da po­sto­ji na Ze­mlji iz sa­svim dru­ga­či­jih raz­lo­ga, ne­go bi­lo gdje u sve­mi­ru.

Či­nje­ni­ca da ži­vot po­sto­ji na Ze­mlji još ne zna­či da on sto­ji u za­ko­ni­tom od­no­su pre­ma op­štim pra­vi­li­ma i po­na­ša­nju ma­te­ri­ja u sve­mi­ru. Mo­že se pret­po­sta­vi­ti kon­ste­la­ci­ja, go­to­vo bi­za­ran spoj ele­me­na­ta ko­ji su do­ve­li do ob­li­ko­va­nja ži­ve sup­stan­ci­je. Na­u­ka ni­je po­u­zda­no ot­kri­la ko­ji je to dio lan­ca u raz­vo­ju ma­te­ri­je omo­gu­ćio po­ja­vu ži­vo­ta, pre­ma to­me ni­je mo­guć­no na ta­ko ne­si­gur­noj pret­po­stav­ci iz­vo­di­ti bi­lo ko­je sli­je­đe­nje o po­li­cen­trič­nom ka­rak­te­ru ži­vo­ta. Upra­vo ta­kvo sli­je­đe­nje je mo­guć­no, ali ono pri­pa­da vr­sti fik­tiv­nih hi­po­te­zã – a ne hi­po­te­zã či­je ve­ri­fi­ka­ci­je oče­ku­je­mo. Ov­dje čak ni­je mo­guć­no gra­di­ti ni uže, po­moć­ne hi­po­te­ze da bi­smo po­mo­ću njih, to jest po­sred­no, oču­va­li smi­sao osnov­ne hi­po­te­ze. Raz­log na­šeg pret­po­sta­vlja­nja ne sto­ji u od­no­su nekom­pa­ti­bil­no­sti pre­ma već pri­hva­će­nim hi­po­te­za­ma. Mo­že ži­vot i sta­ja­ti u nu­žnom od­no­su pre­ma svoj­stvi­ma i ka­rak­te­ru ma­te­ri­ja­la ko­ji po­sto­ji na Ze­mlji, ali je sa­svim ne­nu­žno da on sto­ji u bi­lo ko­jem od­re­đe­nom od­no­su pre­ma oso­bi­na­ma cje­lo­kup­nog sve­mi­ra. Mi ne mo­že­mo sa si­gur­no­šću tvr­di­ti ni to da je ži­vot na Ze­mlji na­stao etap­no i po­stup­no, ili od­jed­nom, kao iz­raz slu­čaj­ne kom­bi­na­ci­je i he­mij­skih spo­je­va. Uko­li­ko ni­je mo­guć­na ni­ka­kva na­uč­na hi­po­te­za o pri­mar­noj uzroč­noj ve­zi, mi smo već ti­me iz­gu­bi­li pra­vo da smi­sao ove ve­ze pro­ši­ru­je­mo na sta­nja ko­ja su nam sa­svim ne­po­zna­ta. Ta­kva hi­po­te­za je u prin­ci­pu ne­pro­vjer­lji­va.Uko­li­ko je pri­mar­na pret­po­stav­ka bez ika­kvog lo­gič­kog osno­va, ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti ni nje­nu prak­tič­nu ve­ri­fi­ka­ci­ju ili sli­je­đe­nje ko­je bi se mo­glo pro­vje­ri­ti. Hi­po­te­za o po­sto­ja­nju van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja ne­ma re­le­vant­no­sti, pro­vjer­lji­vo­sti, pa ni jed­no­stav­no­sti; na­ru­še­na su sva pra­vi­la unu­tar ko­jih hi­po­te­za vri­je­di kao mo­guć­nost za­klju­či­va­nja na osno­vu em­pi­rij­skih po­da­ta­ka.

O PRO­BLE­MU STA­TI­STIČ­KE VJE­RO­VAT­NO­STI

(DI­JA­LOG X:Y)

H: Pri­hva­tam Va­šu tvrd­nju da ana­lo­gij­skim, in­duk­tiv­nim ili de­duk­tiv­nim za­klju­či­va­njem ni­je mo­guć­no stvo­ri­ti ni­ka­kve vje­ro­do­stoj­ne do­ka­ze o po­sto­ja­nju van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja. Šta­vi­še, ne­ma­mo ni­ka­kvih in­di­ci­ja ni o po­sto­ja­nju ni­žih ob­li­ka ži­vo­ta u sve­mi­ru. Hi­po­te­ze ne mo­gu da bu­du od ve­li­ke ko­ri­sti. Na­uč­no–em­pi­rij­ski po­da­ci, za sa­da, ne da­ju mno­go na­de. Ipak, dr­žim da ži­vot u sve­mi­ru iz­vje­sno po­sto­ji u raz­li­či­tim ili slič­nim ob­li­ci­ma kao što je naš ži­vot, i vje­ro­vat­no na vi­še ta­ča­ka u bes­kraj­nom pro­sto­ru. To je kon­se­kven­ci­ja ma­te­ma­tič­ke, od­no­sno sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti, čak i ako se is­klju­či pret­po­stav­ka o po­sto­ja­nju ži­vo­ta u na­šem so­lar­nom si­ste­mu.

Y : Po­ku­šaj­te da me u to uvje­ri­te!

H: U Mli­ječ­nom pu­tu ima pri­bli­žno mi­li­jar­da zvi­je­zda. Vje­ro­vat­no mno­ge od njih ima­ju svo­je pla­ne­tar­ne si­ste­me i, po­put na­šeg Sun­ca, ne­pre­sta­no isi­ja­va­ju svje­tlost. Pro­sje­čan vi­jek sva­ke od tih zvi­je­zda–sunacã je de­set mi­li­jar­di go­di­na. To je sa­svim do­volj­no da se na ne­kim od nji­ho­vih pla­ne­ta obra­zu­je i raz­vi­je ži­vot. Astr­o­no­mi mi­sle da sa­mo u na­šoj ga­lak­si­ji mo­žda ima od pet sto­ti­na hi­lja­da do mi­li­jar­de pla­ne­ta na ko­ji­ma po­sto­je iz­vje­sne po­god­no­sti za po­ja­vu ži­vo­ta. Sve­di­mo taj broj na ra­zum­nu mje­ru, ali mo­že­mo se slo­ži­ti, shod­no za­ko­nu vje­ro­vat­no­sti, da najma­nje sto hi­lja­da od svih ovih pla­ne­ta omo­gu­ću­ju uslo­ve ta­kve vr­ste da je ži­vot već „is­ko­ri­stio pri­li­ku”. Do­pu­sti­te da je bar hi­lja­da od svih tih pla­ne­ta na­sta­nje­na ra­zum­nim bi­ći­ma – a sa­svim je vje­ro­vat­no da ne­ke od njih pri­pa­da­ju raz­vi­je­ni­jim ci­vi­li­za­ci­ja­ma ne­go što je na­ša. Ov­dje je ri­ječ sa­mo o jed­noj ga­lak­si­ji. Sa­da po­ku­šaj­te da pre­ne­se­te za­kon bro­je­va na ogrom­ni sve­mir sa­sta­vljen od bez­broj ga­lak­si­ja i zv­je­zda­nih sku­po­va!

Y: To je lo­gi­ka ogrom­nih bro­je­va, ko­li­či­ne, lo­gi­ka sta­ti­sti­ke.

H: Sva­ka­ko! Za­ko­ni sta­ti­sti­ke po­ka­zu­ju da na sva­kih dvi­je hi­lja­de pla­ne­ta po­sto­ji jed­na ko­ja je po svo­jim oso­bi­na­ma ve­o­ma slič­na Ze­mlji, ili mo­žda nje­na ko­pi­ja. Šta ka­že­te na ovaj ar­gu­ment?

Y: Ba­na­lan je, kao i pret­hod­ni. Ta­kvi ar­gu­men­ti mo­gu se na­ći u po­pu­lar­nim na­uč­nim iz­da­nji­ma ili u dječ­joj li­te­ra­tu­ri.

H: Za­ni­ma me lo­gi­ka ko­ja bi se od ove raz­li­ko­va­la.

Y: Po­slu­ži­će­mo se Va­šim re­zo­nom. Od­go­vo­ri­te ko­li­ka je vje­ro­vat­nost da će me­tal­ni di­nar ba­čen uvis pa­sti na onu stra­nu ko­ja ozna­ča­va nje­go­vu broj­ča­nu vri­jed­nost, od­no­sno grb.

H: Dr­žim, 50%:50%.

Y: Nov­čić ima dvi­je si­me­trič­ne stra­ne. Me­ha­nič­ke si­le ko­je uti­ču da nov­čić pad­ne na jed­nu ili dru­gu stra­nu na­la­ze se u pot­pu­noj rav­no­te­ži. Sva­ka al­ter­na­ti­va ima jed­na­ke iz­gle­de.

H: Ali ka­kve to ve­ze ima sa…?

Y: Si­gur­nost od 50% pred­sta­vlja vi­sok ste­pen uvje­re­no­sti u is­hod. Kod nov­či­ća su po­zna­te sve bit­ne okol­no­sti ko­je uti­ču na prog­no­zu is­ho­da. Ipak, vje­ro­vat­nost da će nov­čić ba­čen uvis pa­sti na onu stra­nu gdje se na­la­zi broj, od­no­sno grb, ne pre­la­zi 50%. U slu­ča­ju van­ze­malj­skih po­ja­va, ne­ma­mo ni jed­nu po­zna­tu okol­nost bit­nu za po­ja­vu i eg­zi­sten­ci­ju ži­vo­ta, ili iz ko­je nu­žno re­zul­tu­je ži­vot po za­ko­nu uzroč­no–po­slje­dič­ne ve­ze. To je sli­je­pa ne­ka­u­zal­na sta­ti­sti­ka.

H: U pra­vu ste, ako bi se ra­di­lo o ma ko­jem kon­kret­nom ne­be­skom ti­je­lu uze­tom po ana­lo­gi­ji s jed­nim nov­či­ćem. Vje­ro­vat­nost da na ne­kom od­re­đe­nom ne­be­skom ti­je­lu po­sto­ji ži­vot bi­la bi za­ne­mar­lji­vo ma­la. Ali za­mi­sli­te bes­kraj­ni sve­mir i u nje­mu bez­broj svje­to­va!

Y: A sa­da Vi po­ku­šaj­te da za­mi­sli­te bez­broj dr­ža­va na na­šoj pla­ne­ti! Sva­ka od tih dr­ža­va, mo­ra­mo pret­po­sta­vi­ti, ima svoj me­tal­ni no­vac, ko­van u ra­znim do­bi­ma nji­ho­ve isto­ri­je. Uzmi­te u ob­zir da su ovi me­tal­ni nov­či­ći na­pra­vlje­ni od iste le­gu­re kao i naš di­nar, da ima­ju isti ili sli­čan ob­lik i ve­li­či­nu. Po­ku­šaj­mo da eks­pe­ri­men­ti­še­mo ta­ko što će­mo naš di­nar iz­u­ze­ti iz eks­pe­ri­men­ta, po­što on pred­sta­vlja po­zna­tu vri­jed­nost, kao što je to i ovo­ze­malj­ski ži­vot. Za­mi­sli­te da smo sto mi­li­jar­di, ili čak bez­broj nov­či­ća stra­nih dr­ža­va ba­ci­li uvis, i da pri tom oče­ku­je­mo ne­ki sta­ti­stič­ki is­hod. Od­go­vo­ri­te, ko­li­ka je vje­ro­vat­nost da će ma­kar je­dan od tih nov­či­ća pa­sti ta­ko da se na ne­koj nje­go­voj stra­ni uka­že grb, od­no­sno broj­ča­na vri­jed­nost, na­šeg di­na­ra?

H: Ne po­sto­ji ni­ka­kva mo­guć­nost ! Ali nov­či­ći i ne­be­ska ti­je­la ni­je­su isto.

Y: Je­su, po za­ko­nu sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti. Šta mi, u stva­ri, zna­mo o ne­be­skim ti­je­li­ma? Sa­mo to­li­ko što pret­po­sta­vlja­mo da im je ob­lik sli­čan Ze­mlji, da su obra­zo­va­na od ma­te­ri­jal­ne sup­stan­ce spe­ci­fič­ne gu­sti­ne, tem­pe­ra­tu­re, pri­ti­ska, ener­gi­je i, u zavi­sno­sti od svih tih uslo­va ima­ju od­go­va­ra­ju­će he­mij­ske oso­bi­ne. Ako je pro­blem vje­ro­vat­no­sti u to­me što dr­ži­mo za isti­ni­to ne­što za što ne po­sto­ji do­volj­no raz­lo­ga, ali to isto, pre­ma do­volj­nom raz­lo­gu , ima bo­lji omjer ili od­nos ne­go pre­ma ono­me što mu je su­prot­no, on­da je ne­sum­nji­vo da za­mi­šlje­ni eks­pe­ri­ment s nov­či­ćima stra­nih dr­ža­va, sa sta­no­vi­šta vje­ro­vat­no­sti ima isti omjer pre­ma do­volj­nom raz­lo­gu, to jest mo­guć­no­sti da bar jed­no­me od njih pri­pa­da­ju ozna­ke na­šeg di­na­ra, kao što je mo­guć­nost da se ma­kar na jed­nom od bez­broj ne­be­skih ti­je­la po­ja­vi ži­vot.

H: Iz­gle­da ra­zlo­žno, ali zbog če­ga on­da po­sto­ji ne­shva­tlji­vo ve­li­ki broj ne­be­skih ti­je­la? Ko­me je to po­treb­no, ako ni na jed­no­me od njih, osim na Ze­mlji, ne­ma ži­vo­ta?

Y: To je već on­to­lo­ško–fi­lo­zof­ski pro­blem, i ni­je u do­me­nu ma­te­ma­tič­ke sta­ti­sti­ke. Ma­te­ma­tič­ka vje­ro­vat­nost od­no­si se je­di­no na zna­nja o po­ja­va­ma iste vr­ste, i to onim po­ja­va­ma ko­je se mo­gu od­bro­ja­va­ti, gdje je mo­guć­no od­re­đi­va­ti broj­ča­ni od­nos ne­do­volj­nih pre­ma do­volj­nim raz­lo­zi­ma. U fi­lozof­skom smi­slu mo­men­ti vje­ro­vat­no­sti ne pri­pa­da­ju is­toj gru­pi. Po za­ko­ni­ma sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti mo­gli bi­smo do­ka­zi­va­ti eg­zi­sten­ci­ju ču­do­vi­šta, ken­ta­u­ra, s istim iz­gle­di­ma kao i eg­zi­sten­ci­ju in­te­li­gent­nih bi­ća.

H: To je već be­smi­sle­no!

Y: Da, s na­uč­no–fi­lo­zof­skog gle­di­šta, ali sa sta­no­vi­šta sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti sa­svim mo­guć­no. Za tre­nu­tak, po­slu­ži­mo se Va­šom lo­gi­kom. Od bez­bro­ja ne­be­skih ti­je­la, ne­ko­li­ko mi­li­jar­di mi­li­jar­di, ili čak vi­še, či­ne pla­ne­te. Od ovih ne­ko­li­ko hi­lja­da, ili možda mi­li­o­na mi­li­jar­di—sta­ti­stič­ki gle­da­no—za­do­vo­lja­va­ju osnov­ne uslo­ve u ko­ji­ma bi se mo­gao ja­vi­ti i raz­vi­ja­ti ži­vot. U tom slu­ča­ju, mo­ra­mo da pri­hva­ti­mo prin­cip bes­ko­nač­ne dis­per­zi­je ma­te­ri­je u pro­sto­ru i shod­no to­me, bes­kraj­ne po­li­morf­no­sti ži­vo­ta ka­ko po svo­joj struk­tu­ri, ta­ko i po na­či­nu or­ga­ni­za­ci­je. Iz to­ga iz­vla­či­mo mo­guć­nost svih ti­po­va eg­zi­sten­ci­je, bi­lo da ih na­šim mi­šlje­njem mo­že­mo an­ti­ci­pi­ra­ti, bilo da ga oni svo­jom po­li­morf­no­šću pre­va­zi­la­ze. Ovaj to­ta­li­tet po­li­morf­ne or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta im­pli­ci­ra vje­ro­vat­nost ne sa­mo da po­sto­ji ži­vot u ne­kom lo­gič­ki shva­tlji­vom ob­li­ku već i u ob­li­ci­ma ko­ji na­ma iz­gle­da­ju na­ka­zni. Oda­tle ni­je te­ško za­klju­či­ti, ru­ko­vo­de­ći se ma­te­ma­tič­kom sta­ti­sti­kom, da po­sto­je i ta­kve eg­zi­sten­ci­je ne­gdje u bes­kraj­nom sve­mi­ru ko­je od­go­va­ra­ju tvo­re­vi­na­ma na­še uobra­zi­lje, ču­do­vi­šta i sl. Da­kle, vje­ro­vat­nost da u sve­mi­ru po­sto­je ken­ta­u­ri jed­na­ka je vje­ro­vat­no­sti da po­sto­je in­te­li­gent­na bi­ća slič­na na­ma, raz­li­či­ta od nas, ili sa­svim iden­tič­na na­ma.

H: Šta že­li­te ti­me da ka­že­te!

Y: To da ma­te­ma­tič­ka sta­ti­sti­ka, pri­mi­je­nje­na na ne­po­zna­te objek­te ili gru­pe obje­ka­ta i nji­ho­ve oso­bi­ne, slu­ži so­fi­stič­kim zlo­u­po­tre­ba­ma.

H: Uko­li­ko bih se i s Va­ma slo­žio da hi­po­te­za o eg­zi­sten­ci­ji van­ze­malj­skog ži­vo­ta ne mo­že da bu­de ve­ri­fi­ko­va­na upo­tre­bom pre­ci­zne nu­me­rič­ke vri­jed­no­sti, ne mo­gu po­sum­nja­ti u sam prin­cip vje­ro­vat­no­sti. Mi se mo­že­mo oslo­ni­ti na „op­šti prin­cip” vje­ro­vat­no­sti neza­vi­sno od nje­go­ve re­al­ne nu­me­rič­ke vri­jed­no­sti. Ubi­je­đen sam u mo­guć­nost ži­vo­ta bar ne­gdje u bes­kraj­nom sve­mi­ru.

Y: Već smo ko­rak­nu­li na­pri­jed. Od­re­kli ste se ci­lje­va sta­ti­stič­ke vje­ro­vat­no­sti, shva­tiv­ši da ona ima smi­sla je­di­no i pod uslo­vom da je ogra­ni­če­na na pi­ta­nja o nu­žnom za­klju­či­va­nju. Po­što se o pro­ble­mu hi­po­te­tič­kih sve­mir­skih ci­vi­li­za­ci­ja ne mo­že su­di­ti sa sta­no­vi­šta nu­žne uzroč­no–po­slje­dične ve­ze, to je pri­mje­na ma­te­ma­tič­ke vri­jed­no­sti sa­svim be­smi­sle­na. Sa­da se za­dr­ži­mo na prin­ci­pu ta­ko­zva­ne „op­šte vje­ro­vat­no­sti” ko­ja ne in­si­sti­ra na nu­me­rič­koj pre­ci­zno­sti već na ne­koj vr­sti psi­ho­lo­ške po­bu­de, mo­ti­va ili in­te­re­sa da pret­po­sta­vi­mo va­že­nje od­re­đe­nog za­ključ­ka. Va­ša uvje­re­nost u po­sto­ja­nje van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja pri­pa­da vr­sti emo­tiv­nog od­no­sa pre­ma za­ključ­ku ko­ji že­li­te da do­bi­je­te, te ni­je stvar objek­tiv­ne lo­gič­ke ana­li­ze.

H: Ka­kva je tu raz­li­ka!

Y: Isti­ni­tost vje­ro­vat­no­sti pri­pa­da onoj vr­sti lo­gič­kog mi­šlje­nja po ko­joj se uče­sta­nost isti­ni­tih za­klju­ča­ka od­re­đu­je uče­stano­šću isti­ni­tih pre­mi­sa. Da­kle, re­la­tiv­na uče­sta­nost od­re­đu­je ste­pen i zna­če­nje vje­ro­vat­no­sti. No, isto ta­ko, je­dan stav je vje­ro­va­tan, ne po to­me što on po se­bi zna­či, već na osno­vu svje­do­čan­stva. Svje­do­čan­stva za ne­ki stav pro­is­ti­ču iz re­la­ci­ja pre­ma dru­gim sta­vo­vi­ma, pa je za­klju­či­va­nje po vje­ro­vat­no­sti omo­gu­će­no re­la­ci­ja­ma iz­me­đu sta­vo­va. Ono mo­že ima­ti raz­li­či­te ste­pe­ne re­le­vant­no­sti, i mi bi­ra­mo onu vr­stu svje­do­čan­stva ko­ja će po­ve­ća­ti isti­ni­tost na­še­ga sta­va. Nu­me­rič­ka vri­jed­nost sta­va ni­je uvi­jek mo­guć­na, ali se is­po­sta­vlja kao nu­žno da vo­di­mo ra­ču­na o onoj vr­sti svje­do­čan­stva ko­ju ni­je mo­guć­no od­re­di­ti sa­mo na osno­vu for­mal­nih raz­lo­ga. Mje­ra vje­ro­vat­no­sti unu­tar jed­nog lo­gič­kog pro­ce­sa mo­ra da bu­de re­la­tiv­na uče­sta­nost do­ga­đa­nja ko­ja od­go­va­ra sa­mo ovo­me ti­pu za­klju­či­va­nja i po­ve­ća­va nje­go­vu si­gur­nost. Uko­li­ko ne po­sto­ji ni­ka­kav po­zna­ti raz­log da bi­smo ne­kom objek­tu pri­pi­sa­li jed­nu od ne­ko­li­ko mo­guć­nih al­ter­na­ti­va, on­da za­klju­ču­je­mo ka­ko sva­ka al­te­r­na­ti­va ima jed­na­ku vri­jed­nost. Po­što ne po­zna­je­mo ni jed­nu objek­tiv­nu uzroč­nu ve­zu na osno­vu ko­je bi­smo za­klju­či­li da van­ze­malj­ska bi­ća nu­žno po­sto­je, to je sva­ka al­ter­na­ti­va jed­na­ko iz­vje­sna. Ken­ta­u­ri su mo­guć­ni ko­li­ko i lju­di, odnosno, be­smi­sle­no je po­mi­šlja­ti na eg­zi­sten­ci­je i jed­nih i dru­gih u sve­mi­ru.

H: Pret­po­sta­vi­mo da lo­gič­kim pro­ce­som mi­šlje­nja ni­je mo­guć­no utvr­di­ti eg­zi­sten­ci­ju van­ze­malj­skih ži­vih bi­ća! Pri­hva­ti­mo i to da ni prin­cip vje­ro­vat­no­sti ne da­je rje­še­nje u ovom smi­slu. Ali, ka­ko ni­je mo­guć­no usta­no­vi­ti ni nji­ho­vo ne­po­sto­ja­nje, iz­gle­di su opet isti.

Y: Na­pro­tiv, mo­ći­ma lo­gič­kog po­stup­ka u sta­nju smo da po­ka­že­mo re­le­vant­nost ne­ga­tiv­ne vje­ro­vat­no­sti, od­no­sno da ži­vot ne po­sto­ji ni u ka­kvom ob­li­ku van na­še pla­ne­te. Da­kle po­ku­šaj­mo!

O LO­GIČ­KOJ I ON­TO­LO­ŠKOJ NU­žNO­STI

STA­VA IDEN­TI­TE­TA

Isti­ni­tost na­ših su­do­va ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti bez iz­vje­snih op­štih uslova ko­ji za su­đe­nje ima­ju prin­ci­pi­je­lan zna­čaj. Ovi uslo­vi ta­ko­đe ima­ju for­mu su­da i, po tra­di­ci­ji, z­o­ve­mo ih za­ko­ni­ma mi­šlje­nja. Če­ti­ri osnov­na za­ko­na mi­šlje­nja: stav iden­ti­te­ta, pro­ti­vr­ječ­no­sti, is­klju­če­nja tre­ćeg i do­volj­nog raz­lo­ga, od­go­va­ra­ju če­ti­ri for­me su­da: pro­stom afir­ma­tiv­nom i ne­ga­tiv­nom, za­tim slo­že­nom dis­kur­ziv­nom i hi­po­te­tič­kom. Na osno­vu za­ko­na mi­šlje­nja, prin­ci­pi­jel­no su utvr­đe­ni i po­sta­vlje­ni uslo­vi zbog če­ga je­dan stav, is­kaz ili sud po­sta­je isti­nit, od­no­sno po­gre­šan. Ov­dje nas po­seb­no za­ni­ma zna­čaj i for­ma sta­va iden­ti­te­ta (prin­ci­pi­um iden­ti­ta­tis). Po­la­zi­mo od gle­di­šta da su osta­li sta­vo­vi u ne­po­sred­noj ili po­sred­noj za­vi­sno­sti od sta­va iden­ti­te­ta. Jed­no­stav­na for­ma su­da u ko­joj je for­mu­li­san ovaj stav mo­že se is­ka­za­ti na vi­še na­či­na:

– Sva­ki po­jam je iden­ti­čan sa so­bom;

– A=A;

– Sva­ka stvar je ono što je­ste;

– Sva­ki su­bjekt je svoj vla­sti­ti pre­di­kat…

Smi­sao sta­va iden­ti­te­ta je u to­me da se po­mo­ću nje­ga po­ka­že lo­gič­ka neo­p­hod­nost isto­vjet­no­sti ne­ko­ga poj­ma ili ne­ke stva­ri sa so­bom (om­ne su­bjec­tum est pra­e­di­ca­tum sui). S ob­zi­rom na okol­nost da po­jam mo­ra da bu­de isto­vje­tan ukup­no­sti svo­jih ozna­ka, od­no­sno stvar svo­jim oso­bi­na­ma, stav iden­ti­te­ta for­mu­li­še­mo kao prin­cip ko­jim se ne iz­ra­ža­va ne­po­kret­no, mr­tvo je­din­stvo ne­ke stva­ri ili poj­ma, pro­sta sa­gla­snost sa svo­jom for­mom, već sa­gla­snost s cje­lo­kup­nim unu­tra­šnjim sa­dr­ža­jem sta­nja i pro­ce­sa ko­ji to­me je­din­stvu pri­pa­da­ju. Ova­ko shva­ćen iden­ti­tet, pre­vas­hod­no sa sa­dr­žaj­ne stra­ne omo­gu­ću­je do­sljed­nost. On va­ži ne sa­mo u obla­sti for­mal­no–lo­gič­kog mi­šlje­nja već i za sve objek­te i po­ja­ve uop­šte. Ima, da­kle, objek­tiv­nu i on­to­lo­šku vri­jed­nost po se­bi. Kad se iden­ti­tet shva­ti sa sa­dr­žaj­ne, to jest objek­tiv­ne stra­ne, kao iden­ti­tet ve­za i od­no­sa me­đu stva­ri­ma, to jest nji­ho­vih pro­ce­sa, on­da sãm prin­cip iden­ti­te­ta im­pli­cit­no sa­dr­ži nu­žnost pro­mje­ne i ne­ga­ci­je. Stvar mo­že da bu­de iden­tič­na sa­moj se­bi sve do­tle dok, ta­kva, po­sto­ji. Pro­mje­na uklju­ču­je no­vo sta­nje i nov iden­ti­tet. Shod­no to­me, prin­cip pro­mje­ne ne pro­ti­vr­je­či prin­ci­pu re­la­tiv­ne sta­tič­no­sti obje­ka­ta, to jest prin­ci­pu iden­ti­te­ta – već ga so­bom uklju­ču­je, po­vla­či i pret­po­sta­vlja. Štavi­še, iden­ti­tet se ne bi mo­gao za­mi­sli­ti iz­van kom­plek­sa stva­ri i nji­ho­vih oso­bi­na, ve­za, pro­ce­sa i od­no­sa me­đu po­ja­va­ma. Sva­ka ko­nač­nost je pro­stor­no i vre­men­ski uslo­vlje­na, zbog če­ga se uvi­jek na­la­zi u ne­kom pro­ce­su i te­ži ne­koj pro­mje­ni. Iden­ti­tet je stav ko­ji se s pod­jed­na­kom va­žno­šću od­no­si na pro­ce­se ko­li­ko i na re­la­tiv­nu sta­tič­nost obje­ka­ta ko­ji su nji­ho­vi no­si­o­ci. Zbog to­ga iden­ti­tet pret­po­sta­vlja nu­žnost pro­mje­na i pro­ce­sa, ogra­ni­če­no­sti i ne­po­no­vlji­vo­sti sve­ga što po­sto­ji.

Ako ne­ma ap­so­lut­nih isti­na, ako ne­ma ap­so­lut­nih stva­ri ili po­ja­va uop­šte, mo­ra se pret­po­sta­vi­ti ap­so­lut­ni za­kon ko­ji nas utvr­đu­je u uvje­re­nju da ih ne­ma. U tom smi­slu, za­kon iden­ti­te­ta je ap­so­lu­tan kao i za­kon pro­mje­ne i kre­ta­nja. NJe­go­va ap­so­lut­na va­žnost ne do­la­zi u su­kob s vre­men­skim i pro­stor­nim re­la­ti­vi­te­tom ogra­ni­če­nih stva­ri i po­ja­va, već ih na iz­vje­stan na­čin so­bom pod­ra­zu­mi­je­va. Uko­li­ko je sva­ka stvar iden­tič­na ukup­no­sti svo­jih ozna­ka, svo­jih sop­stve­nih raz­li­ka i oso­bi­na, pro­ce­sa i ve­za s dru­gim stva­ri­ma, nu­žno je da se ta stvar, usljed sop­stve­nih raz­li­ka i raz­li­či­tih kva­li­te­ta, pro­mi­je­ni, od­no­sno ne­gi­ra svo­ju ko­nač­nost, svoj iden­ti­tet. Su­do­ve o re­la­tiv­nim i ogra­ni­če­nim sta­nji­ma i pro­ce­si­ma mo­guć­no je iz­ri­ca­ti sa­mo iz po­zi­ci­je ap­so­lut­ne nu­žno­sti sta­va iden­ti­te­ta ili, tač­ni­je, sta­va pro­mje­ne ko­me prin­cip iden­ti­te­ta bez­u­slov­no ten­di­ra.

Iden­ti­tet shva­ćen kao iden­ti­tet kom­plek­sa stva­ri i nji­ho­vih pro­ce­sa ni­je vi­še iden­ti­tet sa svo­jom pra­znom for­mom, iz če­ga se mo­že za­klju­či­ti da stav iden­ti­te­ta nu­žno po­vla­či za so­bom pro­mjenlji­vost ili, tač­ni­je, ne­po­no­vlji­vost pri­rod­nih, dru­štve­nih i mi­sa­o­nih pro­ce­sa. Kom­plek­sna stvar­nost bi­lo ko­je ogra­ni­če­ne po­ja­ve, jed­nom pro­mi­je­nje­na, ni­kad se vi­še ne mo­že po­no­vi­ti. Zbog to­ga lo­gič­ki stav iden­ti­te­ta ima on­to­lo­šku vri­jed­nost i po­ka­zu­je se kao stav na osno­vu ko­ga se mo­že, s bez­u­slov­nim va­že­njem i nu­žno­šću, kon­sta­to­va­ti ap­so­lut­na ne­po­no­vlji­vost po­ja­va u pro­sto­ru i vre­me­nu.

GVO­ZDE­NI ZAKON NE­PO­NO­VLJI­VO­STI

– KON­SE­KVEN­CI­JA IDEN­TI­TE­TA

Ne­po­no­vlji­vost je in­he­rent­na on­to­lo­ški shva­će­nom iden­ti­te­tu, zbog to­ga je ap­so­lut­na kao i sam prin­cip iden­ti­te­ta. U svi­je­tu ne po­sto­je dvi­je po­ja­ve ili dvi­je stva­ri, dva od­nosa ili dvi­je uzroč­ne ve­ze ko­je bi bi­le iden­tič­ne. No, tra­di­ci­o­nal­no shva­ćen iden­ti­tet kao for­mal­ni stav mi­šlje­nja ne po­vla­či nu­žno prin­cip ne­po­no­vlji­vo­sti. Uko­li­ko bi­smo sve po­ja­ve uze­li u nji­ho­vom for­mal­nom iden­ti­te­tu, sa­gla­snost sa svo­jom for­mom, a pri tom ne vo­de­ći ra­ču­na o nji­ho­voj sa­dr­žaj­noj od­re­đe­no­sti, kva­li­ta­tiv­nim unu­tra­šnjim raz­li­ka­ma, on­da bi­smo vje­štim sta­ti­stič­kim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma mo­gli da do­ka­že­mo po­sto­ja­nje ne­ke od­re­đe­ne po­ja­ve u vi­še kom­pa­ra­tiv­nih tje­le­snih eg­zem­pla­ra, ili pak nji­ho­vo me­ha­nič­ko suk­ce­siv­no po­na­vlja­nje u vre­me­nu, ona­ko ka­ko je učio Ni­če o vječ­nom vra­ća­nju stva­ri. Ali, kad go­vo­ri­mo o mo­guć­no­sti po­sto­ja­nja vi­še me­đu­sob­no iden­tič­nih eg­zem­pla­ra, ri­ječ je o so­fi­stič­koj vje­šti­ni ma­ni­pu­li­sa­nja s bes­kraj­no ve­li­kim bro­je­vi­ma; ta­da pri­mje­nju­je­mo for­mal­no–lo­gič­ku i ma­te­ma­tič­ku kom­bi­na­to­ri­ku iz ko­je je is­pao objek­tiv­ni sa­dr­žaj a ostao ap­strakt­ni sim­bol, broj kao bit­no od­re­đe­nje sta­va iden­ti­te­ta. Če­sto se i is­tak­nu­ti na­uč­ni­ci i astro­fi­zi­ča­ri slu­že ma­te­ma­tič­ko–sta­ti­stič­kom kom­bi­na­to­ri­kom ko­jom do­ka­zu­ju po­sto­ja­nje vi­še iden­tič­nih pla­ne­ta s iden­tič­nim uslo­vi­ma za raz­voj ži­vo­ta, pre­ma to­me iden­tič­nim ci­vi­li­za­ci­ja­ma, itd. No, ako smo usvo­ji­li prin­cip objek­tiv­no–on­to­lo­škog va­že­nja sta­va iden­ti­te­ta, neo­p­hod­no je pri­hva­ti­ti ne­po­no­vlji­vost kao glav­no svoj­stvo sve­ga što po­sto­ji. Prin­cip indi­vi­du­a­ci­je sva­ke po­seb­ne ka­u­zal­ne ve­ze po­sta­je na taj na­čin ne­po­bit­no na­če­lo. Da­kle, dva pu­ta jed­na ista ka­u­zal­na ve­za, na isti na­čin ne mo­že stu­pi­ti u dej­stvo.

            Slo­že­nost sva­ke stva­ri po­na­o­sob, nje­na bes­kraj­na unu­tra­šnja dis­per­zi­ja, bo­gat­stvo nje­nih od­re­da­ba, ve­za i od­no­sa, kao i spo­sob­nost da se iz sop­stve­nih raz­lo­ga pro­mi­je­ni, po­vla­či za sobom ne­u­mit­nu lo­gi­ku ne­po­no­vlji­vo­sti. Uko­li­ko je ži­vot na­stao kao re­zul­tat od­re­đe­ne uzroč­ne ve­ze, mi sa­svim osno­va­no za­klju­ču­je­mo: ži­vot ni­je mo­guć­no do­bi­ti vje­štač­kim kao ni pri­rod­nim pu­tem dru­gi put i u dru­ga­či­jim uslo­vi­ma ne­go što su vla­da­li on­da ka­da je stvo­ren. ži­vot ne po­sto­ji ni u ka­kvom dru­gom ob­li­ku iz­u­zev u ono­me u ko­me po­sto­ji. Ni­je mo­gao na­sta­ti ni u ka­kvom dru­gom in­ter­va­lu, iz­u­zev u ono­me u ko­jem je na­stao. Jed­no­stav­no, po­ja­va ži­vo­ta je vre­men­sko–pro­stor­ni sin­gu­la­ri­tet, kao i sve osta­lo što po­sto­ji:

Iz sve­ga re­če­nog mo­glo bi se iz­ve­sti pra­vi­lo: ži­vot je pro­iz­vod bez­broj zdru­že­nih mo­guć­no­sti; po­na­o­sob uze­tih u nji­ho­vim op­ti­mal­nim gra­ni­ca­ma i svoj­stvi­ma; pri sa­mo jed­noj po­volj­noj od bez­broj stvar­nih i po­ten­ci­jal­nih kom­bi­na­ci­ja; u sa­mo jed­nom, bez­mjer­noj vječ­no­sti pri­pa­da­ju­ćem in­ter­va­lu; u ta­ko mul­ti­plek­snoj pro­por­ci­ji si­la, ener­gi­ja i ele­me­na­ta ko­ja od­go­va­ra sta­nju naj­ve­će mo­guć­ne cje­lis­hod­no­sti; ko­ju je mo­guć­no je­di­no lo­gič­ki po­mi­šlja­ti, ali ni­ka­da eks­pe­ri­men­tal­no ili pri­rod­nim pu­tem po­no­vi­ti, jer je prin­ci­pi­jel­no, po za­ko­nu iden­ti­te­ta, ka­ko pro­stor­no ta­ko i vre­men­ski ne­po­no­vlji­va.

 

 

O SIN­GU­LA­RI­TE­TU UZROČ­NE VE­ZE

Pro­blem od­no­sa iz­me­đu op­šteg sta­va uzroč­no­sti i po­je­di­nač­nih uzroč­nih ve­za je­dan je od cen­tral­nih pro­ble­ma pri­ro­de ka­u­za­li­te­ta. Da li je stav uzroč­no­sti ra­ci­o­na­lan ili em­pi­rij­ski, da li je nu­žan za po­i­ma­nje po­seb­nih uzroč­nih ve­za ili ove ve­ze nje­ga pret­po­sta­vlja­ju? Uko­li­ko se pri­hva­ti da je stav uzroč­no­sti ra­ci­o­na­lan, on­da to mo­ra bi­ti ak­si­om, ili stav či­ja oči­gled­nost sli­je­di iz sta­va raz­lo­ga i či­ja je nu­žnost i op­štost ne­sum­nji­va. S dru­ge stra­ne, uko­li­ko je ovo em­pi­rič­ki za­sno­van stav, on­da on mo­že da bu­de isto što i in­duk­tiv­ni za­klju­čak za­sno­van na in­duk­ci­ji pro­stog na­bra­ja­nja, sa­mo na ne­što ve­ćem bro­ju po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va ne­go kad su u pi­ta­nju po­seb­ne ka­u­zal­ne in­duk­ci­je. U tom smi­slu, sva­ka po­seb­na ka­u­zal­na in­duk­ci­ja je ne­za­vi­sna od op­šteg sta­va uzroč­no­sti, s ob­zi­rom da sãm stav ne bi bi­lo mo­gu­će po­sta­vi­ti s va­žno­šću za sve po­seb­ne slu­ča­je­ve uko­li­ko se u pret­hod­nom po­stup­ku ne bi utvr­di­la pri­ro­da ve­ze po­je­di­nač­nih ka­u­zal­nih in­duk­ci­ja ko­je ga u ovom smi­slu pret­po­sta­vlja­ju.

Even­tu­al­na ra­ci­o­nal­na (ak­si­o­ma­tič­ka) pri­ro­da sta­va ka­u­za­li­te­ta vo­di­la bi pri­hva­ta­nju sa­mo­ra­zlo­ga, po prin­ci­pu bes­kraj­ne uzroč­no­sti, iz če­ga bi da­lje sli­je­di­lo pri­zna­nje me­ta­fi­zič­kih prin­ci­pa. Ali, mi ne mo­že­mo da bu­de­mo si­gur­ni u to da stav uzroč­no­sti va­ži za sve po­ja­ve u pri­ro­di. Naj­no­vi­ja na­uč­na ot­kri­ća u sfe­ri mi­kro–če­sti­ca ma­te­ri­je po­ka­zu­ju od­stu­pa­nja. Iz­vje­sne po­ja­ve u mi­kro–svi­je­tu ne po­na­ša­ju se u skla­du sa za­ko­nom uzroč­no­sti. Sve vi­še do­la­zi do iz­ra­za shva­ta­nje da ni u ci­je­lom sve­mi­ru (ma­kro­ko­zmu) ni­je nu­žno va­že­nje ovo­ga sta­va, ili, uko­li­ko je nu­žno, ni­je uvi­jek bi­lo nu­žno–re­ci­mo, on­da ka­da je va­si­o­na bi­la u sta­nju bez­o­blič­ne ma­se, ha­o­sa. Osta­je da za­klju­či­mo ka­ko je stav ka­u­za­li­te­ta, ipak, em­pi­rij­ski stav za­sno­van na ogrom­nom bro­ju in­du­ci­ra­nih po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va uzroč­no­sti i po­seb­nih ka­u­zal­nih in­duk­ci­ja.

Ako stav uzroč­no­sti ni­je ra­ci­o­nal­no nu­žan prin­cip, iz to­ga se na­me­će za­klju­čak da je sva­ka in­duk­ci­ja sin­gu­la­ri­tet sui ge­ne­ris, to jest da ne za­vi­si od op­šteg sta­va uzroč­no­sti. I, bu­du­ći da je po­je­di­nač­na, to jest da od­go­va­ra sa­svim od­re­đe­noj, ogra­ni­če­noj i uslo­vlje­noj ka­u­zal­noj ve­zi – ne­po­no­vlji­va je! Pri­hva­ta­njem sin­gu­la­ri­te­ta ili jed­no­te sva­ke po­seb­ne uzroč­ne ve­ze, ovim se već uki­da stro­gi pri­rod­ni de­ter­mi­ni­zam, a pri tom ne po­ri­če po­ve­za­nost pri­rod­nih pro­ce­sa. U tom slu­ča­ju ka­u­za­li­tet se ja­vlja kao prin­cip slo­bo­de, a ne sli­je­pi la­nac uzroč­no­sti ko­jim je oko­va­na stvar­nost svi­je­ta, no, s dru­ge stra­ne, ka­u­za­li­tet ne pret­po­sta­vlja slu­čaj­nost i slu­čaj­ne po­ja­ve is­trg­nu­te iz struk­tu­re cje­lo­kup­nih od­no­sa objek­tiv­ne stvar­no­sti.

Bu­du­ći da je sva­ka uzroč­na ve­za in­di­vi­du­al­na i ne­po­no­vlji­va, kao i da je fe­no­men ži­vo­ta po­slje­di­ca ne­ke in­di­vi­du­al­ne uzroč­ne ve­ze, upu­će­ni smo na za­klju­čak da je ži­vot je­dan na­ro­či­ti sin­gu­la­ri­tet ko­ji je na­stao kao po­slje­di­ca uzroč­ne ve­ze ko­ja je ta­ko­đe sin­gu­la­ri­tet, u tač­ki pro­sto­ra i sa­mo njoj od­go­va­ra­ju­ćem vre­men­skom in­ter­va­lu ko­ji su sin­gu­la­ri­te­ti svo­je vr­ste. Iz­ve­de­mo li lo­gič­no stvar do kra­ja, na­me­će se apo­dik­tič­ki stav da je ži­vot mo­gao na­sta­ti sa­mo na jed­noj tač­ki pro­sto­ra i u jed­nom vre­men­skom in­ter­va­lu ko­ji je bio u ko­re­la­ci­ji s ovom tač­kom pro­sto­ra. Na jed­nom eks­trem­no o­gra­ni­če­nom mje­stu i u eks­trem­no ogra­ni­če­nom vre­me­nu pla­nu­la je var­ni­ca ži­vo­ta kao re­zul­tat dej­stva ve­o­ma spe­ci­fič­ne, je­din­stve­ne i usa­mlje­ne uzroč­ne ve­ze. Ova se ve­za ni­ka­da i ni­gdje vi­še ni­je po­no­vi­la ni­ti po­sto­ji lo­gič­ka ili pri­rod­na mo­guć­nost, još ma­nje nu­žnost da se ona gdje ili ka­da po­no­vi. Uko­li­ko ne bi­smo pri­hva­ti­li ide­ju sin­gu­la­ri­te­ta uzroč­ne ve­ze, to bi nas od­ve­lo do pri­zna­nja i pri­hva­ta­nja te­le­o­lo­škog de­ter­mi­ni­zma ko­ji pro­ti­vr­je­či svim do sa­da po­zna­tim is­ku­stvi­ma o op­šte­va­že­ćoj, ne­u­mit­noj nu­žno­sti sta­va iden­ti­te­ta. Zbog to­ga je u hlad­nom pro­sto­ru neo­r­gan­skog svi­je­ta ne­gdje u vječ­no­sti pro­go­vo­ri­la ne­ka uzroč­na ve­za ko­ja je bi­la u Bož­joj pro­mi­sli i funk­ci­ji stva­ra­nja ži­vo­ta. Svi da­lji pro­ce­si su stvar re­pr­o­duk­ci­je i spo­sob­no­sti ži­voga svi­je­ta da se sa­mo­or­ga­ni­zu­je, mi­je­nja i umno­ža­va. Sin­gu­la­ri­tet uzroč­ne ve­ze jam­či da je ži­vot u sve­mi­ru je­din­stve­na po­ja­va nu­žno ve­za­na za ogra­ni­če­ni ili čak eks­trem­no ma­li pro­stor i ma­lu je­di­ni­cu vre­me­na.

 

 

SIN­GU­LA­RI­TET I PLU­RA­LI­TET

OB­LI­KA  ŽI­VO­TA

Kad ka­že­mo da je or­ga­ni­za­ci­ja ži­vo­ta sin­gu­la­ri­tet, ti­me ne že­li­mo re­ći ka­ko u to­me poj­mu ne uče­stvu­ju dru­ga svoj­stva i dru­ge kla­se, već da je to je­din­stve­na i de fac­to je­di­na po­jav­nost ko­ja po­sto­ji na taj na­čin. Po­jam ži­vo­ta uzi­ma­mo u je­din­stve­nom zna­če­nju spo­sob­no­sti ži­vih or­ga­ni­za­ma za raz­voj i dje­lat­nost, spo­sob­no­sti ko­ja je pod­re­đe­na svr­si sa­mo­o­dr­ža­nja, pri­la­go­đa­va­nja, ra­šće­nja, re­pro­duk­ci­je, raz­mje­ni ma­te­ri­ja­la s oko­li­nom, pre­no­še­nju na­sli­je­đe­nih oso­bi­na, oda­bi­ra­nju i, ko­nač­no, sti­ca­nju or­ga­na na­mi­je­nje­nih sa­mo­za­šti­ti. Ov­dje ni­je ri­ječ o raz­li­či­tim bilj­nim i ži­vo­tinj­skim vr­sta­ma, već o ži­vo­tu kao op­štoj po­ja­vi ko­ja je u bit­nim cr­ta­ma za­jed­nič­ka sve­mu što ži­vi – ri­ječ je o na­čel­noj spo­sob­no­sti ži­vlje­nja. Ta­kvu spo­sob­nost ne­ma ni­šta dru­go u pri­ro­di osim ži­ve će­li­je ko­ja je no­si­lac svih ra­ni­je ozna­če­nih svoj­sta­va, i ko­ja je ugra­đe­na u sve or­ga­ne i or­ga­ni­zme bez iz­u­zet­ka, svih ži­vih bi­ća ko­ja su po­sto­ja­la, ko­ja da­nas po­sto­je i ko­ja uop­šte mo­gu po­sto­ja­ti. Uko­li­ko je ri­ječ o van­će­lij­skim ili sub­će­lij­skim ob­li­ci­ma ži­vo­ta, one ni­je­su mo­guć­ne kao eg­zi­sten­ci­je za se­be, već su čvr­sto uslo­vlje­ne po­sto­ja­njem ci­je­log si­ste­ma ži­vo­ta i vi­so­ko­ra­zvi­je­nih ogra­ni­za­ma (vi­ru­si, itd.). Ko­nač­no, sve bit­ne oso­bi­ne ži­vo­ta ve­za­ne su za osnov­nu or­gan­sku je­di­ni­cu – će­li­ju. Ona je sa­sta­vlje­na od ži­ve ma­te­ri­je di­fe­ren­ci­ra­ne u je­dro, pro­to­pla­zmu i or­ga­ne­le. Da­ta u ra­znim ob­li­ci­ma, ali s istom funk­ci­jom, or­gan­ska će­li­ja je ugra­đe­na u sve or­ga­ni­zme i mno­go­će­lij­ske aso­ci­ja­ci­je ti­je­la bi­lja­ka i ži­vo­ti­nja. Pre­ma to­me, ono što na­zi­va­mo op­štom spo­sob­no­šću ži­vo­ta ili ži­vlje­nja, što omo­gu­ću­je slo­že­ne funk­ci­je raz­vo­ja ugra­đe­no je u će­li­je. Će­li­ja je ma­te­ri­jal­na i fi­zič­ki no­si­lac funk­ci­o­nal­ne spo­sob­no­sti ži­vlje­nja. Mi ov­dje ne na­zi­va­mo sin­gu­la­ri­te­tom or­gan­sku će­li­ju ne­go nje­nu spo­sob­nost da ži­vi, da se raz­vi­ja i mi­je­nja i da, u okvi­ru naj­slo­že­ni­jih aso­ci­ja­ci­ja i or­gan­skih spre­go­va i dje­lat­no­sti, omo­gu­ći po­sto­ja­nje ogrom­nog bro­ja ži­vih bi­ća – od naj­pro­sti­jih mi­kro­skop­skih or­ga­ni­za­ma do vi­so­ko­ra­zvi­je­nih vr­sta i je­din­ki, u či­jem raz­vit­ku i dje­lat­no­sti or­ga­na su­dje­lu­je bez­broj ži­vih će­li­ja. Ovu po­ja­vu mo­že­mo na­zva­ti i plu­ra­li­te­tom, od­no­sno struk­tu­ral­no­m i mor­fo­lo­škom ra­zno­vr­sno­šću. No, ma ko­li­ko da je ži­va ma­te­ri­ja bez­mjer­no dis­per­zo­va­na i spe­ci­ja­li­zo­va­na, ona se po­na­ša po od­re­đe­nim za­ko­ni­ma i vr­ši od­re­đe­ne dje­lat­no­sti ka­rak­te­ri­stič­ne za ci­je­li krug ži­vo­ta. Iz to­ga se mo­že za­klju­či­ti da plu­ra­li­tet bi­o­lo­ške or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta ne proti­vr­je­či sin­gu­la­ri­te­tu nje­go­va fe­no­me­na, već se kre­će u okvi­ru to­ga poj­ma.

Ma ko­li­ko da je mo­guć­no go­vo­ri­ti o ži­vo­me svi­je­tu sa sta­no­vi­šta nje­go­ve bes­kraj­no ra­zno­vr­sne i dis­per­zo­va­ne or­ga­ni­za­ci­je od bak­te­ri­ja, bi­lja­ka, in­se­ka­ta, pti­ca, ri­ba ili si­sa­ra do čo­vje­ka – za­vi­sno od fi­zič­kih sre­di­na ko­je one na­sta­nju­ju – u kraj­njoj li­ni­ji to je jed­no ko­je je raz­bi­je­no, ras­po­di­je­lje­no, spe­ci­ja­li­zo­va­no i pri­la­go­đe­no raz­li­či­tim fi­zič­kim uslo­vi­ma i sre­di­na­ma. Ukup­na or­ga­ni­za­ci­ja ži­vo­ta svo­jim ob­li­kom, ve­li­či­nom po­je­di­nih vr­sta i pri­mje­ra­ka, nji­ho­vom gra­đom, ste­pe­nom sen­zi­bi­li­te­ta ili čak psi­hič­kog ži­vo­ta pri­la­go­đe­na je uslo­vi­ma tri osnov­ne pri­rod­ne sti­hi­je ko­je zo­ve­mo: kop­no, vo­da, i va­zduh, a koje od­go­va­ra­ju tri­ma mo­guć­nim sta­nji­ma ma­te­ri­je – teč­nom, čvr­stom i ga­so­vi­tom. ži­vot je, da­kle, jed­no, raz­bi­je­no u bez­broj po­seb­nih ob­li­ka i ti­po­va eg­zi­sten­ci­je, ko­je je u bes­kraj­no du­gom pe­ri­o­du raci­o­nal­ne sa­mo­za­šti­te, spe­ci­ja­li­za­ci­je i re­pr­o­duk­ci­je ovla­da­lo svi­ma tri­ma osnov­nim sti­hi­ja­ma na Ze­mlji. Otu­da za­klju­ču­je­mo da je ži­vot isto­vre­me­no je­din­stven i ra­zno­vr­stan, u toj mje­ri dis­per­zo­van po kvan­ti­te­tu i kva­li­te­tu da ni­je mo­guć­no po­mi­šlja­ti na dru­ga­či­je ti­po­ve eg­zi­sten­ci­je od onih ko­ji na Ze­mlji po­sto­je.

RE­FLEK­SI­JE O DRU­GA­ČI­JIM FOR­MA­MA žI­VO­TA

Ni skep­ti­ci ne is­klju­ču­ju mo­guć­nost po­sto­ja­nja van­ze­malj­skih ob­li­ka ži­vo­ta u istom, slič­nom ili dru­ga­či­jem vi­du od na­še­ga. No, ako du­blje stvar po­sta­vi­mo, mo­ra­mo od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje ka­ko se uop­šte mo­že ži­vje­ti na vi­še na­či­na, ili ka­ko je mo­guć­no ži­vje­ti po pra­vi­li­ma po ko­ji­ma se ži­vi a da to ne­gdje u sve­mi­ru ipak bu­de sve dru­ga­či­je? Naš stav pre­ma ovo­me mo­ra se bit­no iz­mi­je­ni­ti. Mo­ra­mo osnov­ano pret­po­sta­vi­ti da ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti raz­mno­ža­va­nje or­ga­ni­za­ma, di­o­bu će­li­ja ili će­lij­skog je­dra, ge­ne kao no­si­o­ce bez­broj­nih na­sli­je­đe­nih in­for­ma­ci­ja lo­ka­li­zo­va­nih kao mo­le­kul DNK iz­van kon­tek­sta or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta ka­kva je na Ze­mlji da­nas. Pri­rod­no je po­sta­vi­ti pi­ta­nje ka­ko je mo­guć­no re­a­li­zo­va­ti dru­ge ob­li­ke ži­vo­ta i za­mi­sli­ti nji­hov raz­voj i re­pro­duk­ci­ju ne­za­vi­sno od mi­to­tič­ke di­o­be or­gan­ske će­li­je. Ako pre­vi­di­mo spo­sob­nost or­gan­skih će­li­ja da se ko­ri­ste he­mij­skom ener­gi­jom, auto­trof­nih u bi­lja­ka ili he­te­ro­trof­nih u ži­vo­ti­nja, on­da ni­je mo­guć­no shva­ti­ti na ko­ji se na­čin raz­mje­nju­je ma­te­ri­jal, ni­ti fi­no­ću pro­ce­sa unu­tar or­gan­ske sup­stan­ci­je ko­ja ži­vi. Mo­že li on­da po­sto­ja­ti dru­ga­či­ji ži­vot, bi­lo gdje u sve­mi­ru, a da taj ži­vot ni­je pod­re­đen za­ko­ni­ma or­gan­ske će­li­je? Osim to­ga, or­gan­sku će­li­ju od­li­ku­je ve­li­ka spo­sob­nost po­dra­žlji­vo­sti, oso­bi­na da re­a­gu­je na ter­mič­ke, svje­tlo­sne, he­mij­ske, elek­trič­ne i dru­ge iz­vo­re, na pro­mje­ne u oko­li­ni ili u nji­ma sa­mi­ma. Ako bi ži­vot ne­gdje u sve­mi­ru po­sto­jao li­šen pra­vi­la i spo­sob­no­sti or­gan­ske će­li­je, on­da to ne bi, iz­vje­sno, bio po­jav­ni ob­lik ko­ji ima ne­kog smi­sla. ži­vje­ti ni­je mo­guć­no ne­za­vi­sno od raz­vo­ja, di­o­be, osje­tlji­vo­sti, spo­sob­no­sti or­ga­ni­za­ma da se mi­je­nja­ju i da, pri tom, osta­nu isti. Pro­blem dru­ga­či­jeg ži­vo­ta isto je ta­ko be­smi­slen ko­li­ko i pro­blem po­sto­ja­nja ne­kog he­mij­skog ele­men­ta iz­van svo­jih osnov­nih spe­ci­fi­ka­ci­ja ko­ji ga ta­kvim či­ne. Mo­že li se go­vo­ri­ti, na pri­mjer, o po­sto­ja­nju gvo­žđa, a da to ni­je me­tal s he­mij­skim zna­kon Fe, red­nim bro­jem 26, atomskom te­ži­nom 55,847, spe­ci­fič­nom te­ži­nom 7,8, da se ne to­pi na 1.529C, itd. Mo­že li ne­ki he­mij­ski ele­ment bi­ti he­li­jum i po­sto­ja­ti u tom svoj­stvu, a da nje­gov red­ni broj ni­je 2, atom­ska te­ži­na 4,0026, gu­sti­na 2,001, da to ni­je naj­lak­ši gas po­sli­je vo­do­ni­ka u pri­ro­di, itd?

No, he­mij­ski ele­men­ti su pro­u­zro­ko­va­ni ne­kom pr­vo­bit­nom uzroč­nom ve­zom, ter­mič­kim ili dru­gim iz­vo­ri­ma, još u vri­je­me kad pri­ro­da još ni­je bi­la kon­so­li­do­va­na, od­no­sno kad je po­sto­ja­la u ne­kom ha­o­tič­nom sta­nju. Dru­ga­či­je je sa ži­vom ma­te­ri­jom. Ona je mo­gla na­sta­ti kao po­slje­di­ca iz­vje­sne uzroč­ne ve­ze slo­že­nih fi­zič­ko–he­mij­skih spo­je­va u si­tu­a­ci­ji kad je ko­smič­ka ma­sa već bi­la re­la­tiv­no sta­bi­li­zo­va­na. Zbog to­ga se he­mij­ski ele­men­ti mo­gu ras­pro­sti­ra­ti na ci­je­li uni­ver­zum ili na nje­gov dio, dok je or­gan­ski ži­vot ogra­ni­čen sa­mo na na­šu pla­ne­tu i stro­go ve­zan za uslo­ve ko­ji su ov­dje ne­ka­da vla­da­li ili da­nas vla­da­ju. Sto­ga je sa­svim osno­va­no usta­no­vi­ti da je vi­so­ko­or­ga­ni­zo­va­ni si­stem ži­vo­ta mo­gu­ćan sa­mo na je­dan na­čin, i to na onaj koji or­gan­sku će­li­ju či­ni spo­sob­nom da se di­je­li, umno­ža­va, pri­ma uti­ske, re­a­gu­je osje­tlji­vo­šću na mno­go­broj­ne spolj­ne po­dra­ža­je, itd. Pre­ma to­me, ni­ka­kvih dru­gih ob­li­ka ži­vo­ta slič­nih na­šemu na Ze­mlji, ili dru­ga­či­jih od njih, ne mo­že bi­ti, jer bi to bi­lo ne­što dru­go od na­ve­de­nih spo­sob­no­sti or­gan­ske će­li­je. ži­vot je čvr­sto utkan u he­mij­sko–fi­zič­ke pro­ce­se u sa­stav i pri­ro­du ele­me­na­ta na Ze­mlji i sa­mo u od­no­su na ko­li­či­nu, raz­mje­re i ras­po­red ovo­ze­malj­skih si­la, ener­gi­ja i, ko­nač­no, he­mij­skih je­di­nje­nja mo­že po­sto­ja­ti i to do­tle dok ova pro­por­ci­ja tra­je. Iz­van Ze­mlje, čak i u naj­bli­žem su­sjed­stvu, pla­ne­ta­ma so­lar­nog si­ste­ma, nu­žno mo­ra bi­ti dru­ga­či­ji ras­po­red ter­mič­kih, svje­tlo­snih, mag­net­nih, gra­vi­ta­ci­o­nih i dru­gih si­la, dru­ga­či­ji he­mij­ski sa­stav uop­šte, kao i me­đu­sob­ni od­nos ele­me­na­ta. Sljed­stve­no to­me, i ži­vot bi tre­ba­lo da bu­de dru­ga­či­ji, ali ka­ko dru­ga­či­je ni­je mo­guć­no ži­vje­ti, sma­tra­mo da on ta­mo i ne po­sto­ji. No, ovo su i do­sa­da­šnja is­tra­ži­va­nja, što se ti­če so­lar­nog si­ste­ma, po­tvr­di­la.

EKS­TREM­NO USKA AM­PLI­TU­DA USLO­VA KO­JI

OMO­GU­ĆU­JU ŽI­VOT

Po­što se svi he­mij­ski ele­men­ti ko­ji ula­ze u sa­stav or­gan­ske ma­te­ri­je mo­gu na­ći na Ze­mlji, iz­vje­sno je da je ži­vot iz­gra­đen od ogra­ni­če­nog bro­ja he­mij­skih sa­sto­ja­ka, uz ogra­ni­če­ne ter­mič­ke i fi­zič­ke uslo­ve. Ti­me, na­rav­no, apo­dik­tič­ki ne tvr­di­mo da se ži­vot po­ja­vio kao re­zul­tat kon­cen­tra­ci­je ili me­ha­nič­kog mi­je­ša­nja ovih sa­sto­ja­ka, već sa­mo da od njih za­vi­si da je od njih iz­gra­đen, što po­tvr­đu­je nje­go­vu is­klju­či­vu ve­za­nost za pri­li­ke na Ze­mlji. Okol­nost da se mno­ga or­gan­ska je­di­nje­nja ko­ja na­la­zi­mo u or­gan­skoj će­li­ji ne na­la­ze u neo­r­gan­skoj pri­ro­di ne pro­ti­vr­je­či za­ključ­ku da, u kraj­njoj li­ni­ji, sve što ži­vi za­vi­si od ma­te­ri­ja­la neo­r­gan­skog po­ri­je­kla ko­ji je, u pro­ce­su or­gan­ske tran­sfor­ma­ci­je, do­bio no­ve oso­bi­ne.

Or­gan­ska ma­te­ri­ja je ogra­ni­če­na na ne­ko­li­ko naj­va­žni­jih he­mij­skih sa­sto­ja­ka. Osno­vu or­gan­skog ži­vo­ta či­ni vo­da (69 – 95%), po­ve­za­no s tim o ka­kvom je or­ga­ni­zmu ri­ječ. Za­tim, uglje­ni hi­dra­ti ili or­gan­ska je­di­nje­nja sa­sta­vlje­na od vo­do­ni­ka, ki­se­o­ni­ka i uglje­ni­ka ko­ja či­ne iz­vor po­treb­ne ener­gi­je za oba­vlja­nje svih funk­ci­ja u or­ga­ni­zmu. Ma­sti ili li­pi­di, or­gan­ska je­di­nje­nja – u či­ji sa­stav ta­ko­đe ula­ze vo­do­nik, uglje­nik i ki­se­o­nik – na­la­ze se u ci­to­pla­zmi će­li­je i uče­stvu­ju u pro­me­tu or­gan­ske ma­te­ri­je. Bje­lan­če­vi­ne pred­sta­vlja­ju glav­ni dio ži­ve ma­te­ri­je. ži­vot je na­čin po­sto­ja­nja bje­lan­če­vi­na­stih ti­je­la. Sa­stavlje­ne su od uglje­ni­ka, azo­ta, vo­do­ni­ka i ki­se­o­ni­ka, kod ne­kih ob­li­ka još i iz sum­po­ra, azo­ta, gvo­žđa, si­li­ci­ju­ma, itd. Sva­ka će­li­ja ima svo­je or­ga­ne­le sa­sta­vlje­ne od bje­lan­če­vi­na. Funk­ci­ja bje­lan­če­vi­na je me­ta­bo­li­stič­ka, ali one su i glav­ni no­si­o­ci iz­gra­đi­va­nja i ras­po­re­đi­va­nja or­gan­skih ma­te­ri­ja u će­li­ji, od njih za­vi­se go­to­vo sve rad­nje i funk­ci­je or­ga­ni­zma. Osim to­ga, or­ga­ni­zmu pri­pa­da­ju slo­že­na je­di­nje­nja, ta­ko­zva­ne nu­kle­in­ske ki­sje­li­ne. Na­la­ze se u će­lij­skom je­dru, po če­mu su do­bi­le ime. Utvr­đe­na su dva ti­pa ovih je­di­nje­nja: ri­bo­nu­kle­in­ska ki­sje­li­na RNK, i de­zok­si­ri­bo­nu­kle­in­ska ki­sje­li­na DNK. Zna­čaj­nu ulo­gu u funk­ci­ji će­li­je oba­vlja­ju raz­ne bje­lan­če­vi­na­ste ma­te­ri­je: en­zi­mi, hor­mo­ni, vi­ta­mi­ni itd.

Po­sto­je, na­rav­no, i aće­lij­ski ob­li­ci ži­vo­ta – vi­ru­si. Oni ne­ma­ju or­ga­ne­le ni­ti spo­sob­no­sti za raz­mje­nu ma­te­ri­je, no he­mij­ski sa­stav ko­ji ula­zi u nji­hov sa­dr­žaj či­ne bje­lan­če­vi­ne i nu­kle­in­ske ki­sje­li­ne DNK. U su­šti­ni, sup­stan­ca od ko­je su iz­gra­đe­ni aće­lij­ski ob­li­ci ži­vo­ta ne raz­li­ku­je se od one ko­ja uče­stvu­je u iz­grad­nji or­gan­skih će­li­ja. Raz­li­ka je je­di­no u to­me što aće­lij­ski ob­li­ci, vi­ru­si, ne mo­gu ži­vje­ti iz­van će­li­ja. Vi­ru­si su nji­ho­vi pa­ra­zi­ti i, odvo­je­ni od će­li­ja, pre­tva­ra­ju se u kri­sta­le – što uka­zu­je na bli­skost naj­pro­sti­jih or­gan­skih ma­te­ri­ja sa neo­r­gan­ski­ma.

Op­šti po­gled na osnov­ne neo­r­gan­ske ili or­gan­ske sa­dr­ža­je ži­vo­ta uka­zu­je na to ko­li­ko je uska am­pli­tu­da he­mij­skih je­di­nje­nja ko­ja uče­stvu­ju u iz­grad­nji, raz­vo­ju i pro­me­tu or­gan­ske ma­te­ri­je. Ako uzme­mo u ob­zir da naj­va­žni­ji sa­sto­jak ži­vo­ta či­ni vo­da, če­sto i do 90%, ili da or­gan­ska ma­te­ri­ja ne mo­že da iz­dr­ži eks­trem­ne ter­mič­ke pri­li­ke za ko­je se zna da vla­da­ju u sve­mi­ru, po­sta­je nam bli­ski­ja ide­ja ne­po­no­vlji­vo­sti uslo­va ko­ji omo­gu­ću­ju i odr­ža­va­ju ži­vot na Ze­mlji. Uskost, ogra­ni­čenost, ori­gi­nal­nost ter­mič­kih, atmos­fer­skih, svje­tlo­snih i dru­gih po­god­no­sti neo­p­hod­nih za or­ga­ni­za­ci­ju ži­vo­ta, po­red osta­lih raz­lo­ga, uka­zu­je na to da ži­vot mo­ra da bu­de je­din­stven, usa­mljen i ne­po­no­vljiv, kao što je ne­po­no­vlji­va uzroč­na ve­za či­ja je on po­slje­di­ca.

O SIN­GU­LA­RI­TE­TU BI­O­LO­ŠKOG SI­STE­MA

O ži­vo­tu kao ko­smič­ki usa­mlje­nom fe­no­me­nu, sin­gu­la­ri­te­tu, svje­do­či i bi­o­lo­ška cir­ku­la­ci­ja ele­me­na­ta. U pro­ce­su iz­grad­nje i raz­vit­ka or­ga­ni­za­ma ne­preki­d­no kru­že he­mij­ski ele­men­ti u ci­je­lom bi­o­lo­škom si­ste­mu ko­ji se, za­hva­lju­ju­ći to­me kru­že­nju, odr­ža­va. Auto­trof­ni or­ga­ni­zmi, bilj­ke, kroz ko­ri­jen, pre­ko vo­de uzi­ma­ju is­to­plje­ne mi­ne­ra­le i kroz list ugljen­di­ok­sid iz va­zdu­ha. Kom­bi­na­ci­jom vo­de, ugljen­di­ok­si­da i uz po­moć sun­če­ve svje­tlo­sti, fer­me­na­ta i hlo­ro­fi­la bilj­ke stva­ra­ju ve­li­ki broj or­gan­skih je­di­nje­nja. S dru­ge stra­ne, he­te­ro­trof­ni or­ga­ni­zmi ko­ji­ma pri­pa­da­ju ži­vo­ti­nje, glji­ve, ve­ći­na bak­te­ri­ja i ne­ke bilj­ke ko­je ne po­sje­du­ju hlo­ro­fil, uzi­ma­ju go­to­ve sa­stoj­ke ze­le­nih bi­lja­ka, da­lje ih tran­sfor­mi­šu i pri­la­go­đa­va­ju svo­jim po­tre­ba­ma. Bilj­ke ži­ve od mi­ne­ra­la i dru­gih neo­r­gan­skih sa­sto­ja­ka, ži­vo­ti­nje je­du bilj­ke i go­to­ve or­gan­ske sa­stoj­ke pri­la­go­đa­va­ju iz­grad­nji svo­ga ti­je­la, dok čo­vjek ko­ri­sti bilj­ke i ži­vo­ti­nje. Sav se taj la­nac or­gan­skog ži­vo­ta odr­ža­va, raz­vi­ja, umno­ža­va i tra­je na taj na­čin što jed­ni or­ga­ni­zmi ži­ve na ra­čun dru­gih, ili su u ne­kom po­seb­nom od­no­su za­vi­sni od dru­gih. Bilj­ke ko­je za svoj or­ga­ni­zam pro­iz­vo­de or­gan­sku ma­te­ri­ju slu­že kao hra­na ži­vo­ti­nja­ma, ži­vo­ti­nje ta­ko­đe po­sta­ju is­hra­na dru­gim ži­vo­ti­nja­ma i čo­vje­ku. Sve je u toj mje­ri za­vi­sno da is­klju­či­va­nje bi­lo ko­je ka­ri­ke, bi­lo ko­jeg čla­na iz op­šte struk­tu­re ži­vo­ta na­ru­ša­va nji­hov sklad, rav­no­te­žu, pa i mo­guć­nost pra­vil­nog raz­mno­ža­va­nja.

Ako kon­sta­tu­je­mo da po­sto­ja­nje ži­vo­ta pod­ra­zu­mi­je­va, čak pret­po­sta­vlja la­nac uza­jam­ne za­vi­sno­sti ži­vih bi­ća ko­ja se me­đu­sob­no jed­ni dru­gi­ma hra­ne, ili u dru­gom slu­ča­ju po­ve­zu­ju i uza­jam­no po­ma­žu (sim­bi­o­za), la­ko je za­klju­či­ti da se ži­vi svi­jet i ži­vot ne mo­gu dru­ga­či­je za­mi­sli­ti osim kao iz­gra­đen, in­te­gra­lan si­stem ve­za, me­đu­za­vi­sno­sti svih ži­vih bi­ća. Zna­či ni­ka­kav par­ci­jal­ni si­stem ži­vo­ta ni­je mo­gu­ćan. Ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti ži­vot ko­ji bi se ogra­ni­čio na ni­že ob­li­ke eg­zi­sten­ci­je, na pri­m­jer bak­te­ri­je, li­ša­je­ve, itd. ži­vot mo­že po­sto­ja­ti sa­mo kao to­ta­li­tet svih mo­gu­ćih stup­nje­va raz­vit­ka, i zbog to­ga je ne sa­mo je­din­stven ne­go i je­dan mo­guć­ni fe­no­men u jed­nom mo­guć­nom ob­li­ku po­jav­no­sti.

            Kom­plek­sna struk­tu­ra ži­vog svi­je­ta ili raz­log ko­ji či­ni da sva­ko ži­vo bi­će, ne­po­sred­no ili po­sred­no, za­vi­si od dru­gih ži­vih bi­ća pa i onih ko­ja su od nje­ga uda­lje­na ili se na­la­ze na raz­li­či­tim stu­pnje­vi­ma raz­vit­ka, uka­zu­je na to da je ta­kva pot­pu­na me­đu­za­vi­snost ci­je­log fron­ta ži­vo­ta mo­gla na­sta­ti sa­mo u je­din­stve­nom vre­men­sko–pro­stor­nom kom­plek­su. U skla­du s do­sa­da­šnjim iz­la­ga­njem, gdje smo uka­za­li na lo­gič­ku ne­mo­guć­nost po­na­vlja­nja bi­lo ko­je uzroč­ne ve­ze, oprav­da­no je za­klju­či­ti da po­sto­ji sa­mo jed­na or­ga­ni­za­ci­ja ži­vo­ta, i to na Ze­mlji; jed­no ra­zum­no bi­će, i to čo­vjek; jed­na ci­vi­li­za­ci­ja, i to ona ko­ju je stvo­ri­la ljud­ska vr­sta.

 JED­NO­TA I MUL­TI­PLI­KA­CI­JA

(NA­STA­VLJA SE DI­JA­LOG H:Y)

H: U prin­ci­pu jed­no­te, ko­ji Vi do­sljed­no za­stu­pa­te, ne vi­dim ar­gument pro­tiv mul­ti­pli­ka­ci­je. Pri­ro­da vo­li, bar u is­toj mje­ri, mul­ti­pli­ka­ci­ju ko­li­ko i jed­no­tu. Odi­sta, ima­mo sa­mo jed­nu po­zna­tu ci­vi­li­za­ci­ju ko­ju je stvo­rio čo­vjek, ali zbog če­ga upor­no od­bi­ja­te mo­guć­nost nje­nog po­na­vlja­nja, na ne­koj dru­goj tač­ki pro­sto­ra, u ne­kom dru­gom di­je­lu sve­mi­ra?

Y: Upra­vo sto­ga što je ci­vi­li­za­ci­ju stvo­rio čo­vjek, ra­ču­nam s nepo­no­vlji­vo­šću čo­vje­ka, vr­ste nje­go­ve, pa pre­ma to­me i ci­vi­li­za­ci­je. Ci­vi­li­za­ci­ja je pro­iz­vod ra­zum­ne dje­lat­no­sti lju­di, to jest nji­ho­ve in­te­li­gen­ci­je. Ra­zum­nu dje­lat­nost ne mo­že­mo odvo­ji­ti od fi­zič­ke, mor­fo­lo­ške, in­te­gral­no gle­da­no, bi­o­lo­ške struk­tu­re i, ko­nač­no, dru­štve­ne or­ga­ni­za­ci­je vr­ste zva­ne čo­vjek. Ni­jed­no ra­zum­no bi­će ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti ko­je ne bi ima­lo us­pra­van hod, po­kre­tlji­ve i funk­ci­o­nal­ne udo­ve, ela­stič­nu kič­mu, po­seb­no ospo­so­blje­nu ša­ku za pre­ci­zne dje­lat­no­sti, fi­nu or­ga­ni­za­ci­ju mo­zga i ner­vnog si­ste­ma, i sl. Raz­mi­sli­te sa­da ko­li­ka je re­al­na mo­guć­nost mul­ti­pli­ka­ci­je ova­ko bi­o­lo­ški slo­že­nog ži­vog bi­ća, od­no­sno ci­vi­li­za­ci­je ko­je je ono u sta­nju da stvo­ri.

H: Mo­guć­no je i da je na ne­koj dru­goj pla­ne­ti evo­lu­ci­ja uči­ni­la svo­je, da je iz mno­štva or­gan­skih vr­sta iz­dvo­ji­la jed­nu ko­ja bi bi­la no­si­lac in­te­lek­tu­al­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja s oko­li­nom.

Y: Da bi ovo po­sta­lo ja­sni­je, vra­ti­mo se Ze­mlji i ze­malj­skoj ci­vi­li­za­ci­ji. Či­nje­ni­ca da je iz­me­đu sto­ti­ne hi­lja­da i mi­li­o­na ži­vih bi­ća na Ze­mlji sa­mo jed­na vr­sta no­si­lac ci­vi­li­za­ci­je, sa­ma po se­bi go­vo­ri ne­što. U toj či­nje­ni­ci za­pra­vo se sa­sto­ji ne­u­mit­ni, gvo­zde­ni za­kon jed­no­te. A sa­da uzi­ma­mo slo­bod­nu pret­po­stav­ku da na Ze­mlji ži­vi, ne­ka­da je ži­vje­lo ili će mo­žda ži­vje­ti neo­gra­ni­če­no mno­go ži­vo­tinj­skih i bilj­nih vr­sta, ako Vam je sta­lo do to­ga – za­mi­sli­te da tih vr­sta ima bez­broj. No, i uz pret­po­stav­ku da po­sto­ji bez­broj vr­sta na Ze­mlji, omjer iz­me­đu in­te­li­gent­nih i ne­in­te­li­gent­nih bi­ća ne bi bio dru­ga­či­ji od ono­ga ko­ji sa­da ima­mo. Čak i u tom slu­ča­ju, ko­ji je sa­mo te­o­rij­ski mo­gu­ćan, mo­ra­li bi­smo ra­ču­na­ti s čo­vje­kom kao je­di­nom vr­stom či­ja je in­te­lek­tu­al­na dje­lat­nost iza­šla iz okvi­ra ne­po­sred­nih bi­o­lo­ških po­tre­ba i, uop­šte, sa­mo­o­dr­ža­nja. Je­di­no čo­vjek us­po­sta­vlja mi­sa­o­ni od­nos pre­ma sre­di­ni, rje­ša­va­ju­ći pro­ble­me od naj­ve­ćeg eg­zi­sten­ci­jal­nog zna­ča­ja. Ni ta­ko­zva­ni vi­ši si­sa­ri, ko­ji su po mor­fo­lo­škim oso­bi­na­ma bli­ski čo­vje­ku, ne­ma­ju ni ele­men­tar­nih spo­sob­no­sti ra­su­đi­va­nja. Pre­ne­si­mo ovaj prin­cip na ci­je­li uni­ver­zum, sve­mir; čak i kad bi­smo do­ka­za­li da ta­mo ima ži­vo­ta, la­ko će­mo shva­ti­ti da je vr­sta čo­vjek ne­po­no­vlji­va, pre­ma to­me ne­po­no­vlji­va je ra­zum­na dje­lat­nost i ci­vi­li­za­ci­ja ko­ja je njen pro­iz­vod. Ni ta­kvom ar­hi­tek­ti kao što je Bog ne mo­že po­ći za ru­kom da dva pu­ta u raz­li­či­tim uslo­vi­ma po­no­vi istu tvo­re­vi­nu.

H: Ali, zbog če­ga ne­ko dru­go bi­će, slič­no čo­vje­ku, ne bi ima­lo ra­zum i mi­sa­o­no se od­no­si­lo pre­ma svi­je­tu, da­kle stvo­ri­lo vla­sti­tu ci­vi­li­za­ci­ju?

Y: To bi već bio pot­pun ap­surd. Dvi­je ili tri ci­vi­li­za­ci­je od­jed­nom, ko­je bi se me­đu­sob­no pre­kla­pa­le, ni­je­su mo­guć­ne. Za­mi­sli­te u ko­joj bi mje­ri do­šlo u pi­ta­nje sa­vr­šen­stvo pri­rod­nih za­ko­na kad bi, na pri­mjer, na Ze­mlji po­sto­ja­lo vi­še ci­vi­li­za­ci­ja, re­ci­mo ci­vi­li­za­ci­ja pri­ma­ta, ko­ja bi se ukr­šta­la s ljud­skom ci­vi­li­za­ci­jom. Sa­vr­šen­stvo pri­rod­nih za­ko­na je upra­vo u jed­no­ti.

H: Obi­čan čo­vjek ni­kad ne­će pre­sta­ti da se pi­ta za­što ne bi bi­lo lju­di na ne­kim dru­gim pla­ne­ta­ma, zbog če­ga ni­je mo­guć­na mul­ti­pli­ka­ci­ja vr­ste čo­vje­ka?

Y: A zbog če­ga ne po­sto­ji­te Vi ili Ja mul­ti­pli­ci­ra­ni u vi­še in­di­vi­dua, na Ze­mlji ili van nje?

H: To ni­je mo­guć­no.

Y: On­da mo­ra­te pri­hva­ti­ti te­zu da ne po­sto­ji ni vr­sta čo­vjek u vi­še pri­mje­ra­ka. Vje­ro­vat­nost da ži­vot po­sto­ji u vi­še pri­mje­ra­ka ili vi­še van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja jdna­ka je vje­ro­vat­no­sti da po­je­di­nac po­sto­ji u vi­še ob­li­ka se­be sa­ma. Ako je be­smi­sle­na mul­ti­pli­ka­ci­ja po­je­din­ca, be­smi­sle­na je mul­ti­pli­ka­ci­ja vr­ste kao i ži­vih bi­ća uop­šte. Za­kon iden­ti­te­ta je isti za sve što po­sto­ji.

H: Ot­ku­da to da to­li­ki lju­di sa­svim čvr­sto vje­ru­ju ne sa­mo u dru­ge ob­li­ke ži­vo­ta već i u dru­ge ci­vi­li­zo­va­ne svje­to­ve u sve­mi­ru?

Y: Po­sto­ji za to vi­še raz­lo­ga. Vje­ru­ju zbog so­ci­jal­nog na­go­na i po­tre­be za ši­rom dru­štve­nom ko­mu­ni­ka­ci­jom. Di­je­lom zbog že­lje da ubr­za­ju svoj ukup­ni raz­vi­tak, ko­ri­ste­ći is­ku­stva even­tu­al­no na­pred­ni­jih svje­to­va. Vje­ru­ju i sto­ga što ne­po­zna­to pod­sti­če nji­ho­vu ra­do­zna­lost. Čo­vjek je iz­gu­bio jed­ne bo­go­ve, tra­ži no­ve ko­ji vi­še ne od­go­va­ra­ju fan­ta­zi­ji, već ra­zum­skoj or­ga­ni­za­ci­ji mi­šlje­nja, a to su dru­gi lju­di i dru­ge ci­vi­li­za­ci­je. Ovo­me do­daj­te strah pred bez­mjer­jem va­si­o­ne, užas pred ogrom­nom cr­nom pra­zni­nom, i shva­ti­će­te psi­ho­lo­šku mo­ti­va­ci­ju mno­gih da ovu pra­zni­nu na­se­le bi­ći­ma slič­ni­ma se­bi, ili čak inte­lek­tu­al­no su­per­i­or­ni­jim. U ci­je­loj isto­ri­ji raz­vi­ća čo­vjek je tra­žio ne­po­bit­ne auto­ri­te­te ko­ji bi sa stra­ne mo­gli ima­ti uti­ca­ja na nje­gov ži­vot, da ih pri­hva­ti i da im se po­klo­ni – to su ra­zna bo­žan­stva, vi­ši i ni­ži du­ho­vi, u na­še vri­je­me van­ze­malj­ske ci­vi­li­za­ci­je. Strah, usa­mlje­nost, ne­moć, bi­o­lo­ška ogra­ni­če­nost i smrt­nost čo­vje­ka stvo­ri­la je u nje­mu po­tre­bu pa i na­vi­ku da se ob­ra­ća ne­če­mu što je iz­van nje­go­vog do­ma­ša­ja, i da u to čvr­sto vje­ru­je.

H: On­da ne­ma ni­ka­kve za­ko­ni­to­sti u raz­vi­ću: on­da je ži­vot slu­čaj, čo­vjek slu­čaj, ci­vi­li­za­ci­ja slu­čaj­na. To je, ipak, nemo­guć­no!

DETERMINIZAM I SLUÄŒAJNOST

De­ter­mi­ni­zam (de­ter­mi­na­re) uči da su svi pro­ce­si nu­žno od­re­đe­ni spo­ljnim ili unu­tra­šnjim uzro­ci­ma, da­kle ne­slo­bod­ni. Kao po­gled na svi­jet, de­ter­mi­ni­zam je u naj­u­žoj ve­zi sa shva­ta­njem poj­ma uzro­ka i uzroč­ne uslo­vlje­no­sti svih pri­rod­nih fe­no­me­na. Od Ze­no­na, ko­ji je sma­trao da ne po­sto­ji slu­čaj i da je tok pri­ro­de od­re­đen za­ko­ni­ma, do so­ci­jal­nog i psi­ho­lo­škog de­ter­mi­ni­zma Ben­ta­ma, mo­že­mo pra­ti­ti li­ni­ju ko­ja čvr­stom ka­u­zal­nom uslo­vlje­no­šću svih pri­rod­nih, dru­štve­nih i psi­hič­kih pro­ce­sa ob­ja­šnja­va to­ko­ve i kre­ta­nja u svi­je­tu.

Na­su­prot stro­gom de­ter­mi­ni­zmu Ele­ja­ca, već u an­tič­kom svi­je­tu ja­vlja se ori­gi­na­lan po­gled ato­mi­ča­ra ko­ji da­ju pred­nost me­ha­nič­koj ve­zi, neo­r­ga­ni­zo­va­nom spa­ja­nju ele­me­na­ta i ato­ma nad svr­hom i fi­nal­nim uzro­kom. S ato­mi­ča­ri­ma ro­đe­na je ide­ja slu­ča­ja ili neorga­ni­zo­va­nog po­na­ša­nja ele­me­na­ta. Ipak, či­ni se, inde­ter­mi­ni­zam, ni­kad ni­je iz­gra­đen kao po­gled na svi­jet uko­li­ko se is­klju­či slo­bod­na vo­lja u eti­ci i psi­ho­lo­gi­ji. U pri­rod­nim na­u­ka­ma o slu­ča­ju i slu­čaj­no­sti go­vo­ri se sa­mo u pri­li­ka­ma ka­da se ne mo­že kon­sta­to­va­ti pra­vi uzrok, kao na pri­mjer Haj­zen­ber­gov prin­cip neo­d­re­đe­no­sti. Epi­ku­rej­ci su pro­ta­go­ni­sti uslo­vlje­ne slu­čaj­no­sti. Ta­ko, u osno­vi, ne po­sto­ji iz­gra­đe­na te­o­ri­ja slu­ča­ja, go­to­vo je uvi­jek ri­ječ o fi­nal­nom, al­ter­na­tiv­no–ka­u­zal­nom de­ter­mi­ni­zmu. Ovaj po­sljed­nji zbog is­klju­če­no­sti unu­tra­šnje ili spo­ljne svr­he naj­če­šće mi­je­ša­mo s mo­guć­no­šću ne­u­zro­ko­va­nog, da­kle slu­čaj­nog do­ga­đa­nja.

Po­što ipak ne mo­že­mo ozbilj­no uze­ti ne­u­zro­ko­va­nu po­jav­nost, bar u svi­je­tu do­stup­nom em­pi­rij­skoj pro­vje­ri, osta­je da raz­mo­tri­mo raz­li­či­te aspek­te ka­u­zal­ne uslo­vlje­no­sti. Pre­ma do­sa­da­šnjim zna­nji­ma o su­šti­ni ka­u­zal­ne ve­ze u pri­ro­di, mo­že­mo raz­li­ko­va­ti slje­de­će vr­ste uzro­ka:

  1. a) fi­nal­ni, od­no­sno te­le­olo­ški uzrok;
  2. b) me­ha­nič­ki uzrok;
  3. v) ne­de­ter­mi­ni­sa­na di­ja­lek­tič­ka po­ve­za­nost stva­ri, oso­bi­na i pro­ce­sa ko­ja pret­po­sta­vlja isto­vre­me­nu nu­žnost i slo­bo­du.

Pri­sta­li­ce or­gan­skog ili an­tro­po­lo­škog sve­mir­skog po­li­cen­tri­zma sma­tra­ju da uzroč­no–po­slje­dič­na po­ve­za­nost pri­rod­nih po­ja­va ne­mi­nov­no upu­ću­je na za­klju­čak o je­din­stvu sve­mi­ra, za­ko­na ko­ji nji­me upra­vlja­ju, što se mo­že do­ve­sti u ve­zu s po­sto­ja­njem mno­gih ob­li­ka ži­vo­ta u sve­mi­ru. No, sve to iz­gle­da dru­ga­či­je ako uzroč­nost po­sta­vi­mo u kon­tekst cje­lo­vi­te lo­gič­ke ana­li­ze. Naj­pri­je će­mo raz­mo­tri­ti im­pli­ka­ci­je fi­nal­nog uzro­ka ko­je uti­ču na mo­guć­nost po­sto­ja­nja van­ze­malj­ske bi­o­ge­ne­ze.

O FI­NAL­NOM UZRO­KU (CA­U­SA FI­NA­LIS)

Pod fi­nal­nim uzro­kom ra­zu­mi­je se svr­ha ili svr­ho­vi­to do­ga­đa­nje u pri­ro­di. Sve što se de­ša­va pod­ra­zu­mi­je­va po­sljed­nji cilj i de­ša­va se s ob­zi­rom na cilj ko­ji bi tre­ba­lo ostva­ri­ti. Una­pri­jed je dat smi­sao sve­ga što po­sto­ji. Po­ja­ve, do­ga­đa­ji i pro­ce­si po svo­jim unu­tra­šnjim za­ko­ni­ma te­že re­a­li­za­ci­ji glav­ne svr­he. Fi­na­li­stič­ki, od­no­sno te­le­o­lo­ški po­gled na svi­jet do­pu­šta za­klju­čak da u sve­mi­ru vla­da­ju za­ko­ni ko­ji­ma je una­pri­jed re­gu­li­san is­hod cje­lo­kup­nog, pri­rod­nog, od­no­sno or­gan­skog raz­vit­ka. Bez obzira što se ovim stavovima ne isključuje ideja razvitka, ov­dje je ri­ječ o te­le­o­lo­škom evo­lu­ci­o­ni­zmu ko­ji u na­če­lu ne pri­zna­je mo­me­nat slo­bo­de, slo­bod­nog kre­ta­nja ili spon­ta­ne dis­per­zi­je ele­me­na­ta. Te­le­o­lo­ški evo­lu­ci­o­ni­zam sa­svim se po­du­da­ra s ide­jom una­pri­jed pro­jek­to­va­ne i pro­gra­mi­ra­ne evo­lu­ci­je. Pret­po­stav­ke da se u ra­znim dje­lo­vi­ma ko­smo­sa for­mi­ra ili se ne­kad for­mi­rao ži­vot, ko­ri­je­ne se u ide­ji te­le­o­lo­škog evo­lu­ci­o­ni­zma. Da­kle, sa­mo po­mi­šlja­nje na mo­guć­nost da se u ra­znim dje­lo­vi­ma sve­mi­ra, u raz­li­či­tim fi­zič­kim sre­di­na­ma i uslo­vi­ma mo­že for­mi­ra­ti isto­vje­tan ili sli­čan tip ži­vo­ta od­go­va­ra fi­na­li­stič­kom shva­ta­nju stvar­no­sti. No, po­što ni­ka­kvog po­mi­šlja­nja svr­he i svr­ho­vi­tog uzro­ka ne mo­že bi­ti iz­van Bo­ga, pri­sta­li­ce te­le­o­lo­škog uče­nja, u kraj­njoj li­ni­ji, za­stu­pa­ju te­i­stič­ki stav u od­no­su na svi­jet i nje­go­ve pro­ble­me. U tom smi­slu na­ve­šću ne­ko­li­ko kon­ven­ci­o­nal­nih te­i­stič­kih mo­de­la ko­ji se mo­gu do­ve­sti u ve­zu s poj­mom svr­ho­vi­tog uzro­ka, po­sred­no s na­stan­kom mno­gih ži­vih ob­li­ka u sve­mi­ru:

– Bog je stvo­rio svi­jet (tran­scen­dent­ni uzrok);

– Bog i svi­jet su isto­vjet­ni (pan­te­i­zam);

– Bog je u svi­je­tu (ima­nent­ni uzrok);

– Bog ni­je stvo­rio svi­jet, što još ne zna­či da Bog ne po­sto­ji;

– Svi­jet je u Bo­gu;

– Bog je po eta­pa­ma pre­šao u svi­jet;

– Isto­vre­me­no je Bog u svi­je­tu i svi­jet u Bo­gu (pa­nen­te­i­zam);

– Bog svo­jim uče­šćem u svi­je­tu ak­tiv­no ostva­ru­je svr­hu;

– Svi­jet se u po­ste­pe­nom pro­ce­su pri­bli­ža­va Bo­gu – uzo­ru;

– Svi­jet po­sta­je Bog;

– Bog se stva­ra kao i svi­jet (te­o­lo­ški evo­lu­ci­o­ni­zam);

– Svi­jet je od­jed­nom pro­is­te­kao iz Bo­ga (ema­ni­ran);

– Bog je ne­po­kret­ni (pa­siv­ni) po­kre­tač;

– Bog je ak­tiv­ni po­kre­tač;

– Bog dje­lu­je u skla­du sa ra­ci­o­nal­nim shva­ta­njem du­žno­sti;

– Bog dje­lu­je po nu­žno­sti svo­je pri­ro­de shod­no do­bro­ti, lju­ba­vi, umjet­nič­koj in­spi­ra­ci­ji, itd;

– Bog dje­lu­je ru­ko­vo­đe­njem slo­bo­dom i slo­bod­nom od­lu­kom;

– Bog je stvo­rio svi­jet po­sred­no, pre­ma uzo­ri­ma: ge­o­me­trij­skim fi­gu­ra­ma, bro­je­vi­ma, ide­ja­ma i slič­no;

– Bog je stvo­rio svi­jet sa­mo pre­ma jed­noj od bez­broj svo­jih ide­al­nih sli­ka, naj­sa­vr­še­ni­joj pred­sta­vi (Lajb­nic);

– Bog je per­so­na­lan;

– Bog ima vi­še li­ca (mul­ti­per­so­na­lan);

– Bog je im­per­so­na­lan (Lo­gos);

– Bog je svoj sop­stve­ni raz­log;

– Bog ima raz­log u pre­eg­zi­sten­ci­ji;

– Bog je isto­vre­me­no: uzrok, za­kon i ideal svi­je­tu;

– Bog je sa­mo po­kre­nuo svi­jet i ne uti­če na nje­go­ve da­lje to­ko­ve (de­i­zam);

– Svi­jet i Bog po­sto­je ne­za­vi­sno je­dan od dru­gog, sa­vječ­ni su;

– Bog je do­šao ka­sni­je, po­sli­je stva­ra­nja svi­je­ta, tvr­di se u ne­kim spje­vo­vi­ma sta­rih na­ro­da;

– Bog ima vi­še sa­vr­šen­stva od svi­je­ta (Ari­sto­tel);

– Svi­jet je naj­ra­zvi­je­ni­ji ob­lik Bo­ži­je eg­zi­sten­ci­je, i to pre­ma funk­ci­ji, svr­si i vre­me­nu po­stan­ka;

– Bog se ne­pre­kid­no mi­je­ša u pro­ces stva­ra­nja, po­sred­no ili ne­po­sred­no, no­vim ener­gi­ja­ma i ini­ci­ja­ti­va­ma;

– Bog se po­vre­me­no mi­je­ša u pra­vil­nim ili ne­pra­vil­nim vre­men­skim raz­ma­ci­ma u svjet­ski pro­ces;

– Bož­je pri­su­stvo u svi­je­tu je da­to sa­mo u osnov­nim za­ko­ni­ma, ali ne i de­ta­lji­ma;

– Bog je pri­su­tan u sva­kom di­je­lu stva­r­no­sti, iako ni s jed­nim ni­je iden­ti­čan;

– Bog ne stva­ra ali vr­ši ko­rek­ci­je unu­tar svjet­skih pro­ce­sa;

– U svjet­ske to­ko­ve Bog se ne mi­je­ša ni po­vre­me­no ni­ti pak stal­no. Po­na­ša­nje svi­je­ta je za­u­vi­jek utvr­đe­no za­ko­ni­ma ko­ji­ma se i Bog pot­či­nja­va;

– Bog ni­je stvo­rio svi­jet, ali uti­če na po­na­ša­nje svi­je­ta na taj na­čin što omo­gu­ću­je nje­go­vo kre­ta­nje pre­ma ne­koj svr­si, prav­cu, slič­no mag­ne­tu ko­ji pri­vla­či gvo­žđe.

– Iz ovog pre­gle­da te­i­stič­kih mo­de­la vi­di se da je Bog u naj­ra­zli­či­ti­jim ani­mi­stič­kim, po­li­te­i­stič­kim i mo­no­te­i­stič­kim pred­sta­va­ma per­so­ni­fi­ka­ci­ja ne­ke unu­tra­šnje ili spo­ljne svr­he svi­je­ta. Shva­ta­nje po ko­jem ži­vi svi­jet ima vi­še cen­ta­ra u sve­mi­ru, za­sno­va­no je na pret­po­stav­ci svr­ho­vi­tog raz­vo­ja i usmje­re­nog raz­vit­ka ko­smič­ke ener­gi­je. Ide­ja svr­he je usko po­ve­za­na s ide­jom Bo­ga, iako sa­ma ide­ja Bo­ga ne pret­po­sta­vlja nu­žno ide­ju svr­he.

SI­STEM USMJE­RE­NE EVO­LU­CI­JE PO­VE­ZAN JE

S IDE­JOM INI­CI­JAL­NOG UZRO­KA

U na­šem vi­je­ku pre­o­vla­đu­je uvje­re­nje po ko­jem u sve­mi­ru po­sto­ji vi­še ci­vi­li­za­ci­ja ili vi­še raz­li­či­tih ob­li­ka ži­vo­ta. Ide­ja so­ci­o­po­li­cen­tri­zma i an­tro­popo­li­cen­tri­zma, od­no­sno bi­o­po­li­cen­tri­zma du­bo­ko je uti­snu­ta u shva­ta­nja obič­nih lju­di, ali je pri­sut­na i u emi­nent­nim na­uč­nim kru­go­vi­ma. U sred­njem vi­je­ku, zbo­g o­gra­ni­če­no­sti fi­zič­ke sli­ke svi­je­ta, te­o­lo­ški mo­del upu­ći­vao je na ge­o­cen­trič­no i an­tro­po­cen­trič­no sta­no­vi­šte. U na­še vri­je­me taj isti mo­del, ali do­tje­ran i pre­ru­šen u na­uč­ne pred­sta­ve o stvar­no­sti, do­sljed­no vo­di sta­no­vi­štu ko­smič­kog so­ci­o­po­li­cen­tri­zma. Po­la­zi­šte je isto, ali su po­slje­di­ce raz­li­či­te.

Hi­po­te­za po ko­joj u sve­mi­ru po­sto­ji vi­še ci­vi­li­za­ci­ja, od­no­sno da ži­vot na Ze­mlji ni­je usa­mlje­na po­ja­va, ima du­bo­ke ko­ri­je­ne u ide­ji „usmje­re­nog” ko­smič­kog raz­vit­ka. Pret­po­stav­ka po­li­cen­trič­nog raz­vo­ja or­gan­skog ži­vo­ta je usko po­ve­za­na s poj­mom svr­he, a svr­ha, opet, u mo­der­nim uslo­vi­ma re­a­fir­mi­še mi­stič­ni po­gled na svi­jet. Te­o­lo­ški mo­del mi­šlje­nja na­pu­šta svo­je tra­di­ci­o­nal­no upo­ri­šte –ge­o­cen­tri­zam, i, s tim u ve­zi, an­tr­o­po­cen­tri­zam. Mo­der­na na­u­ka ma­ni­pu­li­še s poj­mo­vi­ma ne­sa­mjer­lji­vog ili bez­gra­nič­nog ali ko­nač­nog ko­smič­kog pro­stran­stva, pri če­mu se stva­ra­ju uslo­vi za mo­der­ni­je te­o­lo­ško sta­no­vi­šte ko­je re­a­fir­mi­še ide­ju cje­lis­hod­no ure­đe­nog sve­mi­ra, za­la­že se za usmje­re­nu ko­smič­ku evo­lu­ci­ju ko­ja bi u ra­znim dje­lo­vi­ma sve­mi­ra tre­ba­lo da do­ve­de do istih re­zul­ta­ta, od­no­sno do po­ja­ve ži­vo­ta i ži­ve tva­ri. Pre­ma tra­di­ci­o­nal­noj mi­to­lo­gi­ji, po­sto­ji vi­ši svi­jet du­ho­va ne­gdje na ne­bu; no­va mi­to­lo­gi­ja, naj­če­šće pod vi­dom na­uč­nih ar­gu­me­na­ta, umje­sto svi­je­ta du­ho­va pre­zen­ti­ra svi­jet van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja.

Ne po­sto­je sa­mo te­o­lo­ški mo­de­li ko­ji se za­la­žu za usmje­re­nu or­ga­ni­za­ci­ju ži­vo­ta, već i raz­li­či­ti ide­a­li­stič­ki fi­lo­zof­ski prav­ci pre­zen­ti­ra­ju slič­na gle­di­šta. Po­što je sva­ki od ovih po­gle­da, u ne­ku ru­ku, od zna­ča­ja za hi­po­te­zu ko­smič­kog or­gan­skog po­li­cen­tri­zma, na­ve­šću ne­ke od glav­nih objek­tiv­no–ide­a­li­stič­kih i me­ta­fi­zič­kih mo­de­la;

– Duh je osno­va svi­je­ta, ma­te­ri­ja je iz­ve­de­na. Psi­ha (Pla­ton), en­te­le­hi­ja (Ari­sto­tel);

– Duh i ma­te­ri­ja za­jed­nič­ki či­ne osno­vu svi­je­ta. Da­ti su pa­ra­lel­no, jed­no na dru­go uti­ču ili, pak, ne mo­ra­ju uti­ca­ti;

– Duh i ma­te­ri­ja su jed­no isto u sup­stan­ci­jal­nom smi­slu;

– Ma­te­ri­ja je kon­kret­ni po­jav­ni ob­lik du­ha u raz­vi­ću (He­gel);

– Ma­te­ri­ja ni­je pro­iz­vod du­ha već je od­u­vi­jek odu­ho­vlje­na;

– Or­gan­ski i fi­zič­ki pro­ce­si či­ne jed­no isto. Ma­te­ri­ja je ži­va (hi­lo­zo­i­zam);

– ži­vot je od­u­vi­jek na ne­ki na­čin dat u sa­moj struk­tu­ri ma­te­ri­je (ima­nen­tan ma­te­ri­ji);

– Osno­vu svi­je­ta či­ne du­hov­ne če­sti­ce: ho­me­o­me­ri­je (Anak­sa­go­ra); mo­na­de (Laj­bnic);

– Duh je po­kre­tač­ki prin­cip ma­te­ri­ja (Spi­ri­tus mo­vens);

– I duh i ma­te­ri­ju po­kre­će ne­što tre­će što je da­to iz­van njih (bo­žan­ska sup­stan­ci­ja);

– Duh i ma­te­ri­ja ne uti­ču jed­no na dru­go, ali su prav­ci nji­ho­vog raz­vo­ja kom­pa­ra­tiv­ni. U du­hu kao i u ma­te­ri­ji po­sto­ji pot­pu­na ko­in­ci­den­ci­ja do­ga­đa­ja (De­kart);

– Duh i ma­te­ri­ja su raz­li­či­ti atri­bu­ti iste sup­stan­ci­je (Spi­no­za);

– Ma­te­ri­jal­ni svi­jet je iz­gra­đen pre­ma mo­de­lu vječ­nih bro­je­va (Pi­ta­go­ra);

– Duh ima spo­sob­nost da or­ga­ni­zu­je ži­vi svi­jet;

– Raz­vi­tak ži­vo­ta je pro­jek­to­van u glav­nim cr­ta­ma, ali ne i u po­je­di­no­sti­ma. Vri­je­me ili tra­ja­nje pred­sta­vlja osnov­ni du­hov­ni, to jest tvo­rač­ki prin­cip ži­vo­ta (Berg­son);

– Or­gan­ski kao i neo­r­gan­ski svi­jet pret­po­sta­vlja po­sto­ja­nje ne­ma­te­ri­jal­ne vo­lje ko­ja se ja­vlja kao ener­gi­ja ili or­ga­ni­zu­ju­ća en­te­lehi­ja sve­ga što po­sto­ji (Šo­pen­ha­u­er, Ni­če).

Sva­ki od pre­zen­ti­ra­nih mo­de­la ple­di­ra za to da je ma­te­ri­jal­ni svi­jet, uzet sãm po se­bi, ne­spo­so­ban da pro­iz­ve­de ži­vu or­gan­sku sup­stan­cu. Pret­po­sta­vlja se da po­sto­ji spi­ri­tus agens ko­ji po­kre­će ma­te­ri­ju, či­ni du­hov­nu, ži­vo­tvor­nu si­lu nje­no­ga raz­vit­ka ili uti­če na to da fi­zič­ki svi­jet bi­lo gdje u bes­kraj­nom pro­sto­ru mo­že oži­vje­ti i pro­iz­ve­sti or­ga­ni­zme. Ide­ja o vi­še ži­vih svje­to­va i or­ga­niz­a­ci­ja ži­vo­ta sto­ji u pu­nom skla­du s poj­mom ide­al­no ure­đe­nog sve­mi­ra či­je raz­vi­će za­mi­šlja­mo pre­ma ne­koj una­pri­jed utvr­đe­noj svr­si. Po­što je svr­ha neo­dvo­ji­va od ini­ci­jal­nog ili ide­al­nog uzro­ka, ne mo­že bi­ti pr­vi član uzroč­no–po­slje­dič­nog lan­ca – ona je po­slje­di­ca, te ako se od­ba­ci hi­po­te­za pr­vog du­hov­nog po­kre­ta­ča bez zna­ča­ja je i hi­po­te­za svr­he. Mo­de­li ko­je smo na­ve­li u ve­zi s pr­vim du­hov­nim, od­no­sno ini­ci­jal­nim uzro­kom, mo­gu se re­du­ci­ra­ti na tri glav­na či­ni­o­ca:

  1. a) ži­vot je u sve­mi­ru ra­ci­o­nal­no pla­ni­ran. Shod­no to­me, mo­ra ga bi­ti na mno­gim tač­ka­ma sve­mi­ra, bi­lo u sa­svim iz­gra­đe­nom ob­li­ku ili u pro­ce­su iz­gra­đi­va­nja;
  2. b) ži­vot je pro­iz­vod ne­svje­sne du­hov­ne vo­lje, efekt ne­kog iskon­skog pra­in­stink­ta ili pra­na­go­na. Vo­lju ima­ju sve stva­ri. Ci­je­la pri­ro­da (or­gan­ska i neo­r­gan­ska) pred­sta­vlja ogrom­ni na­gon po­sto­ja­nja, sa­mo­o­dr­ža­nja, kao što tvr­di Šo­pen­ha­u­er, ili na­gon za moć u smi­slu Ni­če­o­vog uče­nja. Pre­ma vo­lun­ta­ri­stič­kim te­o­ri­ja­ma, vo­lja pri­pa­da ma­te­ri­jal­noj stvar­no­sti, pri­ro­di u cje­li­ni – zbog to­ga ne mo­že bi­ti ogra­ni­če­no ni jed­no ti­je­lo u pro­sto­ru.
  3. c) Raz­li­či­te vi­ta­li­stič­ke te­o­ri­je uka­zu­ju na to da i u neo­r­gan­skoj ma­te­ri­ji po­sto­ji una­pri­jed da­ta iz­vje­sna bi­o­lo­ška ten­den­ci­ja. Pre­ma to­me, or­ga­ni­zo­va­ni ži­vot je po­slje­di­ca ovih unu­tra­šnjih bi­o­stru­ja ili ten­den­ci­ja, i u tom slu­ča­ju po­sto­ja­nje ži­vo­ta mo­ra ima­ti sve­mir­ske raz­mje­re.

Kad bi ma­kar je­dan od ovih hi­po­te­tič­kih ini­ci­jal­nih uzro­ka mo­gao bi­ti do­ka­zan, pro­blem van­ze­malj­skih ci­vi­li­za­ci­ja i van­ze­malj­skog ži­vo­ta bio bi bar te­o­rij­ski ri­je­šen. Uko­li­ko cje­lo­kup­nim ma­te­ri­jal­nim svi­je­tom upra­vlja ne­ka ra­ci­o­nal­na nu­žnost, vo­lja ili vi­ta­li­stič­ka pre­de­sti­ni­ra­nost, ne bi bi­lo sum­nje u to da ži­vot po­sto­ji u mno­gim ko­or­di­na­ta­ma pro­sto­ra u onom smi­slu u kome po­sto­ji na Ze­mlji. No, pr­vi član uzroč­no–po­slje­dič­nog od­no­sa (ini­ci­jal­ni uzrok) je sa­svim hi­po­te­ti­čan, i to u onom smi­slu ko­ji ne do­pu­šta pro­vje­ru. To sa svo­je stra­ne či­ni da je „svr­ha” kao kon­se­kven­ci­ja po­čet­nog uzro­ka hi­po­te­ti­čan po­jam. Iz to­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da su i efek­ti svr­he ko­ja se ov­dje ja­vlja kao po­sre­du­ju­ći član iz­među „ini­ci­jal­nog uzro­ka” i or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta ta­ko­đe pro­iz­volj­ni i hi­po­te­tič­ni. Hi­po­te­tič­ni pr­vi uzrok, spi­ri­tus agens ili spi­ri­tus rec­tor, ni u če­mu nas ne oba­ve­zu­je ni za­klju­čak da u svi­je­tu po­sto­je bi­lo ka­kve svr­he ko­je uka­zu­ju na mo­guć­nost ži­vo­ta u dru­ga­či­jim i raz­li­či­tim uslo­vi­ma ne­go što su ze­malj­ski. Ako od­baci­mo hi­po­te­zu ini­ci­jal­nog uzro­ka, što je sva­ka­ko nu­žno, on­da pred­sta­va svr­he ima hi­me­ri­čan i kraj­nje ne­stva­ran ka­rak­ter. Hi­po­te­za pr­vog uzro­ka mo­ra se od­ba­ci­ti iz dva raz­lo­ga:

  1. a) „Pr­vi uzrok” , uko­li­ko bi po­sto­jao, mo­ra bi­ti tran­scen­den­tan, i zbog to­ga ne pod­li­je­že ni­ka­kvoj ra­ci­o­nal­noj, em­pi­rij­skoj, prak­tič­noj ili uop­šte na­uč­noj ve­ri­fi­ka­ci­ji. On je pred­met vje­ro­va­nja, a ne do­ka­zi­va­nja.
  2. b) S ob­zi­rom da po­sto­je mno­ge pret­po­stav­ke pr­vog ili ini­ci­jal­nog uzro­ka, me­đu­sob­no pro­ti­vr­ječ­ne a po ste­pe­nu re­le­vant­no­sti iste, za­klju­ču­je­mo da je hi­po­te­za ini­ci­jal­nog uzro­ka či­sto su­bjek­tiv­na stvar, akt mi­šlje­nja eks­tra­po­lo­van na objek­tiv­nu eg­zi­sten­ci­ju.

Iz sve­ga na­pri­jed re­če­nog mo­že­mo za­klju­či­ti: fi­nal­ni uzrok bio bi u sta­nju da ob­ja­sni po­sto­ja­nje mul­ti­plek­sne or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta u sve­mi­ru. Ali, fi­nal­ni kao in­ver­zi­ja ini­ci­jal­nog uzro­ka je­ste su­bjek­tiv­na hi­po­te­za iz ko­je je mo­guć­no iz­ve­sti dru­ge hi­po­te­ze, no či­ji ka­rak­ter je ta­kav da ne pod­li­je­žu ni­ka­kvoj objek­tiv­noj ve­ri­fi­ka­ci­ji. S ob­zi­rom na tu okol­nost, mno­go­broj­ne ide­a­li­stič­ke pret­po­stav­ke o pri­ro­di ko­ja je odu­ho­vlje­na , oži­vo­tvo­re­na, iz­raz ne­kog volj­nog pra­in­stink­ta i pra­na­go­na za­dr­ža­va­ju vri­jed­nost fan­ta­stič­kog mi­šlje­nja, u naj­bo­ljem slu­ča­ju lič­nog mnje­nja ili vje­ro­va­nja. Je­dan isti su­bjekt–mi­sli­lac ko­ji bi ri­zi­ko­vao da iz­ne­vje­ri lo­gič­ku do­sljed­nost bio bi u sta­nju da od­jed­nom for­mu­li­še mno­go­broj­ne i me­đu­sob­no pro­ti­vr­ječ­ne mo­de­le ini­ci­jal­nog uzro­ka. To sve uka­zu­je na is­klju­či­vo fan­ta­stič­ko i su­bjek­tiv­no po­ri­je­klo ide­a­li­stič­kih hi­po­te­za „pr­vog uzro­ka”, ko­je su sa­mo rđa­vom upo­tre­bom za­ko­na mi­šlje­nja pre­nese­ne, eks­tra­po­lo­vane na sve­u­kup­nu objek­tiv­nu stvar­nost. Ako ne po­sto­je kri­te­ri­ju­mi po ko­ji­ma je mo­guć­no do­ka­za­ti dje­lo­va­nje svr­he, ide­ja o mul­ti­plek­snoj or­ga­ni­za­ci­ji ži­vo­ta u sve­mi­ru ne mo­že ima­ti ni­ka­kav objek­tiv­ni zna­čaj ni­ti će sna­gom na­uč­ne prak­se bi­ti ika­da ve­ri­fi­ko­va­na.

ME­HA­NIČ­KI PO­JAM UZRO­KA

Stav ka­u­za­li­te­ta gla­si: u­ko­li­ko se ne­ka po­ja­va B de­ša­va u svim slu­ča­je­vi­ma ka­da se ja­vlja uslov ili skup uslo­va za po­ja­vu A, on­da je fe­no­men A uzrok fe­no­me­nu B, dio uzro­ka ili na ne­ki na­čin sto­ji u uzroč­noj po­ve­za­no­sti s fe­no­me­nom B.

Pri­sta­li­ce me­ha­nič­kog shva­ta­nja uzro­ka (vul­gar­ni ma­te­ri­ja­li­zam) po­la­ze od to­ga da su sve po­ja­ve re­zul­tat me­ha­nič­kih spre­go­va si­la ma­te­ri­je, ener­gi­ja, ele­me­na­ta i sl. Za njih ne po­sto­ji uzroč­nost kao kom­pleks pro­ce­sa, raz­li­či­tih či­ni­la­ca i me­đu­od­no­sa, ne­go sa­mo kao prost spoj ma­te­ri­jal­nih dje­lo­va (ato­mi­zam), od­no­sno he­mij­skih ele­me­na­ta. U pri­ro­di je me­ha­ni­ci­stič­kog shva­ta­nja uzroč­no–po­slje­dič­ne ve­ze upro­šća­va­nje ko­je, na jed­noj stra­ni, vo­di su­bjek­ti­vi­zmu, od­no­sno tu­ma­če­nju uzroč­ne ve­ze po­mo­ću su­bjek­tiv­nog pri­vika­va­nja na utvr­đe­ni svi­jet po­ja­va, pred­sta­va u vre­me­nu, kao u Hju­ma i Ra­se­la. Na dru­goj stra­ni, me­ha­ni­ci­stič­ko shva­ta­nje uzroka učvršćuje se kao pogled koji objektivne promjene i kre­ta­nja tu­ma­či slu­čaj­nim spo­jem ele­me­na­ta, stva­ri, al­ter­na­tiv­no uvo­di po­jam me­ha­nič­kog de­ter­mi­ni­zma, to jest shva­ta­nja po ko­jem je sva­ki is­hod, me­ha­nič­kom kom­bi­na­ci­jom ele­me­na­ta, una­pri­jed od­re­đen. I bez ob­zi­ra što je me­ha­ni­ci­stič­ko shva­ta­nje u di­rekt­noj su­prot­no­sti s poj­mom „svr­he”, pro­jek­to­va­nim is­ho­dom, ono upa­da u dru­gu vr­stu de­ter­mi­ni­zma, ni­šta ma­nje opa­snog i ne­na­uč­nog ne­go što je to te­le­o­lo­ški de­ter­mi­ni­zam. Pre­ma me­ha­ni­ci­stič­kom tu­ma­če­nju, or­gan­ski ži­vot je pro­iz­vod ma­te­ri­jal­ne, to jest fi­zič­ko–he­mij­ske nu­žno­sti. Pri­ro­da pra­vi mno­go­broj­ne kom­bi­na­ci­je, naj­ra­zno­vr­sni­je po­ku­ša­je, eks­pe­ri­men­te od­no­sno spo­je­ve dje­lo­va ma­te­ri­je, i to u neo­d­re­đe­nom ili bes­ko­nač­no du­gom vre­men­skom raz­do­blju. Uko­li­ko me­ha­nič­ka igra i kom­bi­na­ci­ja ele­me­na­ta po­sto­ji svu­da gdje po­sto­ji ma­te­ri­jal­ni svi­jet, pri­sta­li­ce ovog shva­ta­nja za­klju­ču­ju da je ži­vot po­slje­di­ca me­ha­nič­kih spo­je­va i da, shod­no to­me, ne mo­že bi­ti ogra­ni­čen na Ze­mlju, jer je ma­te­ri­jal­ni svi­jet bez­gra­ni­čan ili bar neo­d­re­đe­no ve­li­ki, a mo­guć­nost kom­bi­no­va­nja ele­me­na­ta prak­tič­no ne­is­crp­na. No, me­ha­ni­ci­stič­ko sta­no­vi­šte o po­ja­vi ži­vo­ta u pri­ro­di je po­gre­šno, jer je po­gre­šan sam na­čin shva­ta­nja uzroč­no–po­slje­dič­ne ve­ze, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu što se na osno­vu na­uč­nih ar­gu­me­na­ta ne mo­že ospo­ri­ti pret­po­stav­ka da je or­gan­ski ži­vot na­stao iz anor­gan­skog. Me­ha­ni­ci­stič­ko po­i­ma­nje uzroč­no–po­slje­dič­ne ve­ze, po­seb­no kad je ri­ječ o fe­no­me­nu ži­vo­ta, ni­je mo­guć­no pri­hva­ti­ti iz ovih raz­lo­ga:

  1. a) Ni u jed­nom po­seb­nom svoj­stvu ili oso­bi­ni ano­rgan­ske ma­te­ri­je, na­uč­nom ana­li­zom i po­stup­kom ni­je mo­guć­no ot­kri­ti zna­ke ži­vo­ta, pa ni even­tu­al­ne na­go­vje­šta­je tran­sfor­ma­ci­je u tom smi­slu. Iz to­ga se mo­že za­klju­či­ti da me­ha­nič­ki spoj anor­gan­skih ma­te­ri­ja ne mo­že da bu­de uzrok fe­no­me­na ži­vo­ta na Ze­mlji, još ma­nje u ko­smič­kim raz­mje­ra­ma.
  2. b) Čak i kad bi­smo eks­pe­ri­men­tal­nim pu­tem usta­no­vi­li da je ži­vot na Ze­mlji na­stao slo­bod­nom kom­bi­na­ci­jom, mi­je­ša­njem, sla­ga­njem, od­no­sno bor­bom si­la, ener­gi­ja i ele­me­na­ta, to bi sa­mo bi­lo ob­ja­šnje­nje za po­sto­ja­nje do­volj­nog uslo­va u kon­kret­nim pri­li­ka­ma na Ze­mlji ko­ji ni­je mo­guć­no ge­ne­ra­li­sa­ti ili for­mu­li­sa­ti u op­šti i nu­žni za­kon pri­ro­de. Do­vo­ljan raz­log ili uslov ko­ji mo­že do­ve­sti do po­ja­ve ži­vo­ta u ne­kom pod­si­ste­mu ne mo­ra se ja­vi­ti u dru­gim pod­si­ste­mi­ma ni­ti po­sta­ti op­šta ka­rak­te­ri­sti­ka si­ste­ma.

Me­ha­ni­ci­stič­ko shva­ta­nje ži­vo­ta pod­ra­zu­mi­je­va em­pi­rij­ski me­tod ili me­tod ka­u­zal­ne in­du­k­ci­je. Ovaj me­tod, na­rav­no, bez ob­zi­ra na efi­ka­snost u ot­kri­va­nju uzroč­no–po­slje­dič­nih ve­za u ne­kim po­seb­nim okol­no­sti­ma, kad su u pi­ta­nju op­šti, nu­žni sta­vo­vi upa­da u ner­je­ši­ve pro­ti­vr­ječ­no­sti. Me­to­de ka­u­zal­ne in­duk­ci­je uglav­nom ob­ja­šnja­va­ju od­nos ono­ga što sma­tramo uzro­kom ili po­slje­di­com ne­ke po­seb­ne po­ja­ve, ali sa­mo po se­bi, ne­za­vi­sno od kon­kret­nih po­da­ta­ka, ne ot­kri­va­ju slu­ča­je­ve ni jed­nog po­seb­nog od­no­sa. Eks­pe­ri­men­tal­ne me­to­de ka­u­zal­ne in­duk­ci­je ima­ju isti­no­no­snu vri­jed­nost sa­mo pod uslo­vom da je tač­na pret­po­stav­ka o iz­vje­snom re­du u pri­ro­di, o po­sto­ja­nju kon­stant­nih pri­rod­nih ve­za. Uko­li­ko u svi­je­tu vla­da­ju op­šti za­ko­ni, on­da je nor­mal­no za­klju­či­ti da će isti uzro­ci uvi­jek bi­ti pra­će­ni istim efek­ti­ma. Ali, kod me­ha­ni­ci­stič­kog po­gle­da na svi­jet ne mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti va­že­nje op­štih za­ko­na. Ov­dje je ri­ječ o kom­bi­na­ci­ja­ma i slu­čaj­nim spo­je­vi­ma di­je­lo­va ma­te­ri­je, si­la, od­no­sno he­mij­skih oso­bi­na ele­me­na­ta, ko­ji iz­mi­ču pra­vi­li­ma. Ta­ko, i ako usvo­ji­mo stav da ono što se jed­nom de­si­lo ne­iz­bje­žno će se de­si­ti po­no­vo uko­li­ko se ja­ve do­volj­no slič­ne okol­no­sti, sa­svim je te­ško usta­no­vi­ti kad će te okol­no­sti na­sta­ti, a i kad na­sta­nu, vje­ro­vat­nost da će­mo ih pre­po­zna­ti pre­ma ne­kom objek­tiv­no utvr­đe­nom kri­teri­ju­mu, ni­je ve­li­ka. Osnov­ni ne­do­sta­tak ka­u­zal­nih me­to­da je u to­me što mi go­to­vo ni­kad ni­je­smo si­gur­ni da li ne­ki an­te­ce­dens isto­vre­me­no sa­dr­ži nu­žne i do­volj­ne uslo­ve za od­go­va­ra­ju­ći kon­se­kvens. Va­lja uvi­jek ima­ti na umu da do­vo­ljan uslov ni­je isto što i nu­žan uslov. Pre­ma Ra­se­lo­vim ri­je­či­ma: „Hi­po­te­za ko­ja ob­ja­šnja­va s ve­li­kom tač­no­šću sve po­zna­te re­le­vant­ne fak­to­re ne mo­ra bi­ti sma­tra­na po­u­zda­nom isti­nom, po­što je vje­ro­vat­no sa­mo ne­ki vr­lo ap­strakt­ni aspekt hi­po­te­ze lo­gič­ki nu­žan u de­duk­ci­ja­ma ko­ji­ma iz nje iz­vo­di­mo opa­žlji­ve po­ja­ve.”

Me­to­de ka­u­zal­ne in­duk­ci­je pri­lič­no su ne­si­gur­ne u onim slu­ča­je­vi­ma u ko­ji­ma ana­li­za fe­no­men­skih gru­pa ni­je pot­pu­na, to jest ako smo iz bi­lo ko­jeg raz­lo­ga uze­li u ob­zir sa­mo dio okol­no­sti unu­tar jed­ne fe­no­men­ske gru­pe ko­je bi mo­gle bi­ti uzrok da­tog efek­ta. Osim to­ga, kon­se­kvens mo­že ima­ti uzrok ko­ji ni­je pri­su­tan u fe­no­men­skim gru­pa­ma ko­je uzi­ma­mo u ob­zir. Isto ta­ko, pri­su­stvo vi­še po­ja­va u jed­noj okol­no­sti ne ga­ran­tu­je da je an­te­ce­dens ove okol­no­sti uzrok nje­nog kon­se­kven­sa. Kon­sta­to­va­na uzroč­na ve­za dvi­je po­ja­ve ili dvi­je fe­no­men­ske gru­pe ne da­je osnov ni­ti ga­ran­tu­je da je ova ve­za op­šta i nu­žna, od­no­sno bez­u­slov­no va­že­ća za sve mo­guć­ne slu­ča­je­ve u slič­nim okol­no­sti­ma. Uko­li­ko je kon­sta­to­va­ni uzrok po­ja­ve uvi­jek po­ve­zan s po­ja­vom na sta­lan na­čin, i ako smo tu ve­zu usta­no­vi­li, po­sto­ji ipak znat­na te­ško­ća u utvr­đi­va­nju uzroč­no–po­slje­dič­ne re­la­ci­je za ne­po­zna­te slu­ča­je­ve u okvi­ru od­re­đe­ne fe­no­men­ske gru­pe. Kod sva­kog utvr­đi­va­nja stal­ne ve­ze me­đu po­ja­va­ma, u mo­guć­no­sti smo da is­pi­ta­mo sa­mo ogra­ni­če­ni broj re­la­ci­ja. I, na­rav­no, iz ogra­ni­če­nog bro­ja in­du­ko­va­nih re­la­ci­ja ni­je uvi­jek mo­guć­no usta­no­vi­ti nu­žnost i stal­nost od­no­sa za neo­gra­ni­če­ni broj slu­ča­je­va.

Glav­ni ne­do­sta­tak ka­u­zal­nih me­to­da je­ste u to­me što se pri­li­kom za­klju­či­va­nja ja­vlja mo­guć­nost vi­še isto­vre­me­nih uzro­ka, ta­ko da je osnov­ni uzrok efek­ta ve­o­ma te­ško utvr­di­ti. Osni­vač ka­u­zal­nih me­to­da, X. S. Mil, tvr­dio je: „Če­sto po­sto­ji ne­ko­li­ko ne­za­vi­snih na­či­na na ko­je ista po­ja­va mo­že bi­ti pro­iz­ve­de­na”. Po­mo­ću ovih me­to­da mo­guć­no je do­ći do si­gur­nog za­ključ­ka sa­mo uko­li­ko po­sto­ji je­dan uzrok da­te po­ja­ve. U slu­ča­je­vi­ma gdje je efekt pro­iz­vod mno­gih uzro­ka ili kom­plek­sa či­ni­la­ca mo­ra se pra­vil­no usta­no­vi­ti zna­če­nje do­mi­nant­nog či­ni­o­ca – uzro­ka, što ni­je uvi­jek jed­no­stav­no utvr­di­ti. Kod ovih me­to­da po­sto­ji ve­li­ka mo­guć­nost po­gre­šnog za­klju­či­va­nja u slu­ča­je­vi­ma kad pra­vi uzrok ne­kog od­re­đe­nog efek­ta za­mi­je­ni­mo s po­ja­vom ko­ja je u bli­žoj ili da­ljoj ve­zi s pra­vim uzro­kom, ili pak s ne­kim nje­go­vim di­je­lom i kon­sti­tu­en­som. Osim to­ga, mo­guć­no je da ne­ka po­ja­va ni­je u cje­li­ni uzrok is­tra­ži­va­nog efek­ta, već sa­mo u ne­kom svom di­je­lu, što stva­ra po­seb­ne lo­gič­ke te­ško­će uko­li­ko dio po­ja­ve uzi­ma­mo u svoj­stvu cje­li­ne od­no­sno in­te­gral­nog uzro­ka. Naj­če­šće po­gre­ške ko­je pro­is­ti­ču iz pri­mje­ne ovih me­to­da ja­vlja­ju se i sto­ga što uzroč­nu ve­zu po­is­to­vje­ću­je­mo s ko­eg­zi­sten­ci­jom, to jest vre­men­skim sli­je­dom i vre­men­skom ve­zom dva fe­no­me­na, prak­tič­no ka­u­zal­nu da­tost uzi­ma­mo u svoj­stvu ko­eg­zi­stent­ne da­to­sti.

Iz ovog krat­kog pre­gle­da vi­dje­li smo sve ne­sa­vr­še­no­sti ka­u­zal­ne in­duk­ci­je čak i u pri­mje­ni na kon­kret­ne fe­no­me­ne do­stup­ne eks­pe­ri­men­tal­noj pro­vje­ri, is­ku­stvu. Šta da ka­že­mo kad je ri­ječ o prin­ci­pi­jel­nom shva­ta­nju uzroč­ne ve­ze anorgan­skog i or­gan­skog svi­je­ta, a ipak je ovaj me­tod je­di­ni na osno­vu ko­jeg je mo­guć­no iz­ve­sti za­klju­čak u smi­slu me­ha­nič­ke uzroč­ne ve­ze! Pre­ma zdra­vom ra­zu­mu, mi čvr­sto pri­sta­je­mo uz gle­di­šte da je or­gan­ski ži­vot na­stao iz neo­r­gan­ske ma­te­ri­je. To či­ni­mo iz dva bit­na raz­lo­ga:

  1. a) Na­sta­nak or­gan­skog ži­vo­ta mo­guć­no je za­mi­sli­ti sa­mo na hlad­nom ili do­volj­no ras­hla­đe­nom ko­smičkom ti­je­lu. S dru­ge stra­ne, nor­mal­no pret­po­sta­vlja­mo da je ras­hla­đe­nost na­sta­la u ka­sni­joj fa­zi ko­smič­kog raz­vit­ka i da su hlad­na ti­je­la re­zul­tat kon­so­li­da­ci­je ko­smič­kih ma­sa.
  2. b) Kon­sti­tu­en­si ži­vih or­ga­ni­za­ma su naj­ve­ćim di­je­lom anor­gan­skog po­ri­je­kla, anor­gan­ski sa­stoj­ci.

No, kad ho­će­mo da ob­ja­sni­mo na­čin ka­ko je ma­te­ri­ja „oži­vje­la”, po­ka­zu­je­mo ap­so­lut­nu in­te­lek­tu­al­nu ne­moć da bi­lo ko­jim lo­gič­kim po­stup­kom ili pak eks­pe­ri­men­tal­nom me­to­dom ri­je­ši­mo ovu te­ško­ću. Ni u jed­nom slu­ča­ju ni­je po­stig­nut za­do­vo­lja­va­ju­ći eks­pe­ri­men­tal­ni uspjeh do­bi­ja­nja ži­ve iz ne­ži­ve ma­te­ri­je, šta­vi­še sma­tra­mo da ovo na­čel­no ni­je mo­gu­će po­sti­ći. Sva­ki po­ku­šaj da ri­je­ši­mo ovu te­ško­ću do­vo­di do od­re­đe­nog pa­ra­dok­sa:

  1. Uspjeh eks­pe­ri­me­n­ta u ta­ko su­šta­stve­noj stva­ri kao što je kva­li­ta­tiv­ni skok pri­ro­de iz jed­nog u dru­go sta­nje nu­žno pret­pos­ta­vlja ak­si­o­ma­ti­za­ci­ju uzroč­no–po­slje­dič­ne ve­ze, ap­so­lut­no zna­nje o tom pro­ble­mu.
  2. Ak­si­o­ma­ti­za­ci­ja uzroč­ne ve­ze za­vi­si od bez­broj pu­ta uspje­šno po­no­vlje­nog eks­pe­ri­men­ta, što ni­je mo­gu­će po­sti­ći u slu­ča­ju o ko­jem je ri­ječ. „Prak­tič­na ak­tiv­nost čo­vje­ka mi­li­jar­du pu­ta tre­ba­lo je da do­ve­de sa­zna­nje čo­vje­ka po­na­vlja­nju ra­znih lo­gič­kih fi­gu­ra, da bi te fi­gu­re mo­gle do­bi­ti zna­če­nje ak­si­o­ma”.

Ov­dje ima­mo la­žni krug u do­ka­zi­va­nju. Po­mo­ću me­ha­nič­kih ve­za an­te­ce­den­sa i kon­se­kven­sa u pi­ta­nji­ma or­gan­skog ži­vo­ta ni­je mo­guć­no ob­ja­sni­ti go­to­vo ni­šta. Pri tom ov­dje ne uzi­ma­mo u ob­zir funk­ci­ju vre­me­na (pro­ce­sa) ko­je je vje­ro­vat­no od uti­ca­ja za ra­zu­mi­je­va­nje fe­no­me­na or­gan­skog ži­vo­ta, ali ko­je sa svo­je stra­ne one­mo­gu­ću­je prak­tič­nu, to jest esk­pe­ri­men­tal­nu pro­vje­ru uzroč­no–po­slje­dič­nog od­no­sa, bez če­ga je me­tod ka­u­zal­ne in­duk­ci­je re­al­no ne­u­po­tre­bljiv. S ob­zi­rom na krat­ko­ću na­šeg ži­vo­ta, vri­je­me po­treb­no da se for­mi­ra si­stem bi­o­lo­ške or­ga­ni­za­ci­je je u toj mje­ri du­go da ne mo­že­mo nji­me eks­pe­ri­men­ti­sa­ti. I, ko­nač­no, ako po­ja­vu ži­vo­ta sa sta­no­vi­šta me­ha­nič­kih uzroč­nih ve­za ni­je mo­guć­no ob­ja­sni­ti na Ze­mlji, mo­guć­nost da se ovaj prin­cip pri­mi­je­ni na sve­mir je sa­svim za­ne­mar­ljiva. Me­ha­nič­ki kao i fi­nal­ni uzrok ne mo­že bi­ti na­uč­no ve­ri­fi­ko­van, jer bi to pod­ra­zu­mi­je­va­lo za­klju­čak da se u sli­je­poj neo­r­ga­ni­zo­va­noj su­mi pret­hod­nih sta­nja la­tent­no sa­dr­že i kri­ju sva bu­du­ća sta­nja, pa i ži­vot kao naj­fi­ni­ja struk­tu­ra unu­tar po­sto­je­će stvar­no­sti.

DI­JA­LEK­TIČ­KO SHVA­TA­NJE UZROČ­NE

PO­VE­ZA­NO­STI SVI­JE­TA

Po­red te­le­o­lo­škog (ide­a­li­stič­kog) i me­ha­nič­kog (ma­te­ri­ja­li­stič­kog) shva­ta­nja uzro­ka ko­je, u kraj­njoj li­ni­ji, jed­na­ko vo­de fa­ta­li­stič­kom tu­ma­če­nju do­ga­đa­ja, ima­mo i tre­ću mo­guć­nost on­to­lo­škog shva­ta­nja uzro­ka: na­i­me, di­ja­lek­tič­ku po­ve­za­nost pri­rod­nih pro­ce­sa. Ovim se od­ba­cu­je stro­gi de­ter­mi­ni­zam, ali i in­de­ter­mi­ni­zam, uvo­di po­jam de­ter­mi­ni­sa­ne slu­čaj­no­sti. Za­čet­ke ovog shva­ta­nja ima­mo u Spi­no­ze. He­gel je do­gra­dio si­stem uzroč­ne po­ve­za­no­sti po­ja­va i uza­jam­ne uslo­vlje­no­sti nu­žno­sti i slu­čaj­no­sti. Pre­ma ovom shva­ta­nju, za ko­je se mo­že re­ći da je u naj­u­žoj ve­zi s re­zul­ta­ti­ma sa­vre­me­ne na­uč­ne mi­sli i prak­se, svi­jet je po­ve­zan u je­din­stve­nu cje­li­nu ali je ta cje­li­na raz­bi­je­na na svo­je po­lo­ve, su­pr­ot­no­sti, na mno­ge dje­lo­ve i pod­si­ste­me. Cje­li­nu ne či­ne oka­me­nje­ne stva­ri, već od­no­si me­đu stva­ri­ma i nji­ho­vi pro­ce­si, oso­bi­ne nji­ho­ve kao i spo­sob­no­sti da se one pro­mi­je­ne. Svi­jet je ak­tiv­no, ži­vo je­din­stvo, kom­pleks pro­ce­sa, raz­li­ka, slu­čaj­no na­sta­lih podg­ru­pa i pod­si­ste­ma u okvi­ru nji­ho­vog nu­žnog je­din­stva i po­ve­za­no­sti. Uzroč­nost se po­ja­vlju­je, na jed­noj stra­ni, kao po­ve­za­nost svih sta­nja pri­ro­de na di­rek­tan ili in­di­rek­tan na­čin, uslov me­đu­od­no­sa mno­gih stva­ri ili nji­ho­vih oso­bi­na. I, na dru­goj stra­ni, uzroč­no­šću se ob­ja­šnja­va slo­bod­no i spon­ta­no ja­vlja­nje mno­gih do­ga­đa­ja, pro­ce­sa i po­ja­va. Sve što po­sto­ji u svi­je­tu da­to je isto­vre­me­no nu­žno i slu­čaj­no. Ono što je za­ko­ni­to pre­la­zi u sta­nje slo­bo­de, dok spon­ta­ni i slo­bod­ni raz­vi­tak sam po sebi po­stao je za­ko­nit. Slu­čaj­no se sa­mo u od­no­su pre­ma nu­žno­me po­ka­zu­je kao slu­čaj­no. Dru­gim ri­je­či­ma, slu­čaj je nu­žan, dok je nu­žnost na ne­ki na­čin ne­de­ter­mi­ni­sa­na i slu­čaj­na.

U raz­vit­ku svih pri­rod­nih sta­nja slu­čaj­nost se ja­vlja kao po­čet­ni član nu­žno­sti no­vo­ga ka­u­za­li­te­ta i no­vo­ga ni­za po­ja­va. Ka­u­za­li­tet se po­ja­vlju­je kao tro­čla­ni od­nos: de­ter­mi­ni­zam, in­de­ter­mi­ni­zam i kon­tin­gent­nost. To ni­je vi­še pro­sta me­ha­nič­ka po­ve­za­nost dvi­je po­ja­ve već pro­ces ak­tiv­nog za­la­že­nja jed­nih u po­lje dru­gih po­ja­va, po­slje­di­ca u po­lje nji­ho­vih uzro­ka. Na ovaj na­čin po­slje­di­ca ura­nja u vla­sti­ti uzrok i po­sta­je nje­gov kon­sti­tu­ens. No, ti­me što se ni jed­no sta­nje ne pro­gla­ša­va nu­žnim, već isto­vre­me­no nu­žnim i slu­čaj­nim, ni­je od­ba­če­na ide­ja uzro­ka. Na­pro­tiv, uzroč­na po­ve­za­nost shva­će­na na nov, flek­si­bi­lan, i kraj­nje otvo­ren na­čin omo­gu­ću­je dru­ga­či­je tu­ma­če­nje pri­rod­nih po­ja­va ne­go što to do­pu­šta­ju prin­ci­pi na kla­si­čan na­čin shva­će­nog ka­u­za­li­te­ta. U di­ja­lek­tič­kom shva­ta­nju isto­vre­me­ne nu­žno­sti slo­bo­de po­ve­za­no­sti i spon­ta­no­sti svih pri­rod­nih pro­ce­sa ima­mo va­lid­ne ar­gu­men­te za te­zu o uni­ka­tu (uni­ca­tum) ži­ve struk­tu­re u sve­mi­ru, a raz­log za to će­mo na­ve­sti.

Od­ba­cu­ju­ći stro­gi de­ter­mi­ni­zam kao i sli­je­pu ne­u­zro­ko­va­nu slu­čaj­nost, di­ja­lek­tič­ki me­tod već u svo­joj glav­noj pret­po­stav­ci sa­dr­ži mo­guć­nost ne­pre­kid­nog stva­ra­nja no­vih fe­no­me­na u pro­sto­ru i vre­me­nu, u kvan­ti­ta­tiv­nom i kva­li­ta­tiv­nom smi­slu. Ovim se dr­ži da je pri­ro­da sa­svim otvo­ren pro­ces. Po­što su stva­ri od­re­đe­ne je­di­no svo­jim ve­za­ma i me­đu­od­no­si­ma, for­mi­ra­nje no­vih po­ja­va nije uslo­vlje­no i de­ter­mi­ni­sa­no, ali je ne­pre­kid­no i za­ko­ni­to. Svi­jet se ne­pre­kid­no iz­gra­đu­je, pro­iz­vo­di no­ve po­ja­ve ne­za­vi­sno od bi­lo ka­kvog una­pri­jed utvr­đe­nog si­ste­ma, pa ipak za­ko­ni­to. Sva­ki tre­nu­tak u pro­ce­su je stva­ra­nje ne­če­ga no­vog, a sva­ko no­vo je ne­po­no­vlji­vo, jed­no, ko­je­ga ni­kad i ni­gdje ra­ni­je u pri­rod­nom ni­zu ni­je bi­lo, ni­ti će ga dru­gi put bi­ti. Ovo je ka­u­za­li­tet oslo­bo­đen de­ter­mi­ni­zma i fa­ta­li­zma ko­ji ide u pri­log di­ja­lek­tič­kom shva­ta­nju iden­ti­te­ta. Sve je u pri­ro­di iden­tič­no se­bi, ali iden­tič­no ra­zli­ci u se­bi, ra­zli­ci od se­be, ra­zli­ci od sve­ga dru­gog što ni­je ono. Ri­ječ je o iden­ti­te­tu ko­ji se u tom svoj­stvu ni­kad i ni­gdje ne mo­že dru­gi put po­ja­vi­ti. Sva­ki član ka­u­zal­nog ni­za u mo­guć­no­sti je da se je­dan­put po­ja­vi i iz­vje­sno ni­ka­da i ni­gdje vi­še. Otvo­re­ni ka­u­za­li­tet da­je šan­se per­ma­nent­nom stva­ra­nju ko­je is­klju­ču­je sva­ku re­ver­zi­bil­nost. No čak i ako se usvo­ji prin­cip dje­li­mič­ne re­ver­zi­bil­no­sti, to ni­po­što ne na­ru­ša­va on­to­lo­ško va­že­nje sta­va iden­ti­te­ta. Dje­li­mič­na re­ver­zi­bil­nost od­no­si se sa­mo na ne­ke oso­bine da­te po­ja­ve, a ni­kad na njen pu­ni i to­tal­ni iden­ti­tet. Zbog to­ga se mo­že osno­va­no za­klju­či­ti da se jed­na po­ja­va, bi­lo da je ona pri­rod­nog ili dru­štve­nog por­i­je­kla, mo­že sa­mo jed­nom ja­vi­ti, je­dan­put po­sto­ja­ti i to kao jed­no, svoj vla­sti­ti iden­ti­tet. Bez ob­zi­ra na unu­tra­šnje kon­sti­tu­en­se ili even­tu­al­no dje­li­mič­nu re­ver­zi­bil­nost pro­ce­sa, sãm pro­ces kao re­a­li­tet sve­ga što po­sto­ji is­klju­ču­je po­na­vlja­nje.

Iden­tič­nost po se­bi uklju­ču­je raz­li­ke od sve­ga osta­log i tek u di­ja­lek­tič­kom kre­ta­nju mi­sli i od­no­su pre­ma sop­stve­noj ra­zli­ci, iden­ti­tet do­bi­ja pra­vo zna­če­nje. Hegel je obra­zlo­žio da iden­ti­tet ko­ji bi bio li­šen raz­li­či­to­sti pred­sta­vlja pra­znu i ap­strakt­nu for­mu ko­ja ni­šta no­vo ne do­da­je sa­moj pri­ro­di pred­me­ta. Pot­pu­ni iden­ti­tet je sa­mo onaj iden­ti­tet ko­ji u se­be uklju­ču­je mo­ment raz­li­ke. Raz­li­ka je upra­vo onaj unu­tra­šnji kva­li­tet iden­ti­te­ta bi­lo ko­je po­ja­ve ko­ji od­re­đu­juće uti­če da se ni­šta na isti na­čin ne mo­že po­no­vi­ti u pro­sto­ru i vre­me­nu. Slo­že­nost po­ja­ve, nje­na po­ve­za­nost u di­rekt­nom ili in­di­rekt­nom smi­slu s mno­gim po­ja­va­ma, bez­broj kon­sti­tu­en­sa ko­ji od­re­đu­ju ne­ku po­ja­vu, i bez­broj efe­ka­ta ko­ji su re­zul­tat pro­ce­sa te po­ja­ve, uka­zu­ju na ne­po­no­vlji­vost nje­nog iden­ti­te­ta.

Je­di­ni stvar­ni de­ter­mi­ni­zam u pri­ro­di je­ste de­ter­mi­ni­zam jed­no­sti ili jed­no­te. Jed­no­ta nu­žnim na­či­nom pro­is­ti­če iz otvo­re­nog pri­rod­nog si­ste­ma i ne­de­ter­mi­ni­sa­nog ka­u­za­li­te­ta. Jer, uko­li­ko je sva­ka po­ja­va iden­tič­na svo­jim su­prot­no­sti­ma ili raz­li­ka­ma, ona se po to­me i raz­li­ku­je što je raz­li­či­ta od sa­me se­be pa, shod­no to­me, i od sve­ga dru­gog u pri­ro­di. U tom slu­ča­ju iden­ti­tet ni­je sa­mo lo­gič­ki prin­cip već je pri­je sve­ga on­to­lo­ški de­ter­mi­ni­san, i to ne či­me dru­gim već otvo­re­no­šću i ne­de­ter­mi­ni­sa­no­šću ci­je­log si­ste­ma. Ni­je uop­šte mo­guć­no za­mi­sli­ti pri­ro­du slo­že­nu od raz­li­ka i su­prot­no­sti, mno­štve­no­sti i spo­sob­no­sti za raz­vi­tak, ko­ja iz sa­me se­be ne bi bi­la mo­guć­na da pro­iz­vo­di bez­broj ka­u­zal­nih ve­za, no­vih po­ja­va i oso­bi­na, od­no­sa i pro­ce­sa – a da se oni u prin­ci­pu ne mo­ra­ju po­na­vlja­ti. On­to­lo­ški shva­ćen iden­ti­tet je­di­ni je od svih prin­ci­pa ko­ji se mo­že eks­tra­po­lo­va­ti na ci­je­li svjet­ski si­stem. NJe­go­va uni­ver­zal­nost pro­is­ti­če iz či­nje­ni­ce da su sva pri­rod­na sta­nja di­na­mič­na i pro­ce­su­al­na, da te­že raz­vit­ku no­vih kva­li­te­ta i oso­bi­na ko­je su prak­tič­no ne­is­crp­ne. Iz tih raz­lo­ga nije­dan pri­rod­ni fe­no­men, ni jed­na stvar, osobi­na, od­nos, pro­ces ili uzroč­na ve­za ne mo­že se za­mi­sli­ti da po­sto­ji u vi­še iden­tič­nih pri­mje­ra­ka. Sve što po­sto­ji ja­vlja se je­dan­put i na jed­nom mje­stu i to u jed­nom, se­bi iden­tič­nom pri­mjer­ku. Ako umje­sto svi­je­ta sta­tič­nih obje­ka­ta pret­po­sta­vi­mo va­že­nje svi­je­ta pro­ce­sa, po­sre­do­va­nja i me­đu­od­no­sa, on­da je ne­pono­vljivost op­tič­ki ne­iz­bje­žna – jer su pro­ce­si su­štin­ski ne­po­no­vlji­vi.

Po­ku­šaj­mo sa­da da na­pra­vi­mo re­zi­me o funk­ci­ji uzro­ka i uzroč­ne ve­ze u prin­ci­pu. Fi­nal­ni uzrok ne­dvo­smi­sle­no ide u pri­log hi­po­te­zi da se ži­vot po­ja­vio ili se da­lje ja­vlja na vi­še mje­sta u sve­mi­ru bi­lo kao isto­vje­tan ze­malj­skom ži­vo­tu, ili dru­ga­či­ji od nje­ga. Me­ha­nič­ko shva­ta­nje uzro­ka ta­ko­đe upu­ću­je na mo­guć­nost vi­še ti­po­va or­ga­ni­za­ma u sve­mi­ru. Ono što je za­jed­nič­ko fi­nal­nom i me­ha­nič­kom shva­ta­nju uzro­ka to je kon­cept pred­o­dre­đe­no­sti pri­rod­nog raz­vit­ka, bi­lo da je ova pred­o­dre­đe­nost pla­ni­ra­na bo­žan­skim in­te­lek­tom, ili je pret­hod­nom me­ha­nič­kom kom­bi­na­ci­jom ele­me­na­ta utvr­đen bu­du­ći raz­voj.

Fi­na­li­stič­ko, od­no­sno me­ha­ni­ci­stič­ko sta­no­vi­šte, ne mo­gu bi­ti stvar objek­tiv­ne ana­li­ze ka­ko s em­pi­rij­skog ta­ko ni s lo­gič­kog gle­di­šta. Je­di­no di­ja­lek­tič­ko shva­ta­nje uzroč­no­sti ide u pri­log so­li­stič­kom shva­ta­nju ži­vo­ta s raz­lo­ga ko­je smo već na­ve­li. Svjet­ski si­stem u ko­me se uzroč­nost po­na­ša ela­stič­no, to jest ja­vlja se kao otvo­re­na mo­guć­nost do­ga­đa­nja i, s dru­ge stra­ne, neo­po­zi­va nu­žnost da sva­ko sta­nje po­sta­ne pr­va ka­ri­ka no­ve uzroč­ne ve­ze, da­je mo­guć­nost da se sve na svi­je­tu shva­ti onim što je­ste, u nje­go­vom vla­sti­tom iden­ti­te­tu, da­kle kao uni­kat sui ge­ne­ris.

            Je­dan flek­si­bi­lan si­stem ko­ji umje­sto mr­tvih stva­ri uzi­ma u ob­zir ener­gi­je, pro­ce­se, od­no­se i pro­ti­vr­ječ­ne si­le raz­vit­ka, u su­šti­ni di­ja­lek­tič­ki na­čin mi­šlje­nja, otva­ra po­gled na neo­d­re­đe­no bes­kraj­nu stup­nje­vi­tost i slo­je­vi­tost mo­guć­no­sti od ko­jih ni jed­na ne mo­ra, ni­ti čak mo­že, da se po­no­vi. Iden­ti­tet pro­ce­sa je auten­tič­ni iden­ti­tet, jer pro­ces u prin­ci­pu ni­je mo­guć­no po­no­vi­ti. Po­što je svi­jet stva­ri u su­šti­ti svo­joj svi­jet kre­ta­nja, ta­la­sa, ener­gi­ja, pro­ce­sa i raz­vit­ka – sve su po­ja­ve nu­žnim na­či­nom uni­ka­ti i sve ve­ze u pri­ro­di sa­mo je­dan­put dje­lu­ju.

            Kao što je uni­kat Ze­mlja sa svo­jom at­mos­fe­rom, li­tos­fe­rom, bi­os­fe­rom, hi­dros­fe­rom i uop­šte ge­o­id­nim ob­li­kom, s od­re­đe­nom ekva­tor­skom po­lu­o­som, po­vr­ši­nom, me­ri­di­jan­skim kru­gom, ma­som, pro­sječ­nom gu­sti­nom ili pro­sječ­nom tem­pe­ra­tu­rom na po­vr­ši­ni, sa svo­ja če­ti­ri go­di­šnja do­ba, ne­jed­na­kim od­sto­ja­njem od Sun­ca u to­ku jed­no­go­di­šnje ro­ta­ci­je i mno­go­broj­nim dru­gim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. NJen du­pli­kat u prin­ci­pu ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti kao što ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti dvoj­ni­ka bi­lo ko­me od lju­di, bez ob­zi­ra na to što bi­smo broj sta­nov­ni­ka na­še pla­ne­te mo­gli te­o­rij­ski po­di­ći do neo­gra­ni­če­ne i fan­ta­stič­ne ci­fre.

U skla­du s je­din­stve­nim fi­zič­ko–he­mij­skim i ter­mič­kim uslo­vi­ma, od­no­sno re­­la­ci­ja­ma i pro­por­ci­ja­ma unu­tar mno­go­broj­nih fak­to­ra ko­ji dje­lu­ju na na­šoj pla­ne­ti, po­ja­vio se nov kva­li­tet eg­zi­sten­ci­je ko­ji ta­ko­đe mo­že­mo ozna­či­ti kao uni­kat svo­je vr­ste – svi­jet ži­vih bi­ća i or­ga­ni­za­ma. Ovaj svi­jet, iz­gra­đen od ve­o­ma kom­plek­snih uglje­ni­ko­vih je­di­nje­nja, bje­lan­če­vi­na, ste­kao je spo­sob­nost da se mor­fo­lo­ški pri­la­go­di svim sre­di­na­ma, da uzi­ma hra­nu i ob­na­vlja svoj he­mij­ski sa­stav u raz­mje­ni s oko­li­nom, da se po­ste­pe­no mi­je­nja u bor­bi za op­sta­nak, da se mno­ži i re­pro­du­ku­je no­ve in­di­vi­due kao i da ve­o­ma di­fe­ren­ci­ra­no re­a­gu­je na spo­ljne uslo­ve od pro­ste or­gan­ske na­dra­žlji­vo­sti do is­tan­ča­nog in­te­lek­tu­al­nog, dru­štve­nog i mo­ral­nog po­na­ša­nja. Shod­no to­me, or­gan­ski ži­vot je je­din­stve­na po­ja­va, tač­ni­je je­di­ni mo­guć­ni fe­no­men ove vr­ste. U sklo­pu cje­lo­kup­ne or­ga­ni­za­ci­je ži­vo­ta, uni­kat pred­sta­vlja vr­sta zva­na čo­vjek ili bi­će ko­je se su­per­i­or­nom in­te­li­gen­ci­jom uz­di­glo iz­nad ci­je­le sfe­re ži­vo­ta. Čo­vjek je iz­gra­dio vje­šti­nu da svje­sno i or­ga­ni­zo­va­no mi­je­nja pri­ro­du i pod­re­đu­je je svo­jim po­tre­ba­ma. Iz sre­di­šta svo­ga or­ga­ni­zma i svo­je mor­fo­lo­ške gra­đe, on je raz­vio spo­sob­nost sa­zna­nja, me­mo­ri­sa­nja i pre­no­še­nja sa­zna­tog na no­ve ge­ne­ra­ci­je. Ste­kao je moć aku­mu­la­ci­je svih ko­ri­snih is­ku­sta­va pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja, svoj­stvo usme­nog i pi­sme­nog sa­op­štava­nja i po­stao dru­štve­no–isto­rij­sko bi­će prak­se, spo­sob­no da ri­je­ši i naj­slo­že­ni­je za­dat­ke. Dru­ga­či­ji ob­li­ci vr­ste čo­vje­ka ni­je­su mo­guć­ni ni na Ze­mlji ni u sve­mi­ru. In­te­li­gent­na vr­sta – čo­vjek stvo­ri­la je sa­mo se­bi svoj­stve­nu mo­guć­nost me­đu­sob­nog kul­tur­nog i in­te­lek­tu­al­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja – ci­vi­li­za­ci­ju (ci­vi­li­tas). To je eta­pa bi­o­lo­škog i dru­štve­no–isto­rij­skog raz­vit­ka in­te­li­gent­ne vr­ste u ko­joj su do mak­si­mu­ma raz­vi­je­ne si­le teh­nič­ke pro­duk­tiv­no­sti, teh­no­lo­gi­ja ko­ri­šće­nja pri­rod­nih do­ba­ra, mno­gi ob­li­ci du­hov­nog ži­vo­ta: zako­ni, obi­ča­ji, prav­na i mo­ral­na svi­jest, raz­li­či­te vje­šti­ne i uvje­re­nja. Ci­vi­li­za­ci­ja pret­po­sta­vlja vi­so­ku kri­tič­ku spo­sob­nost mi­šlje­nja, iz­gra­đen vri­jed­nosni si­stem u prav­nom, so­ci­o­lo­škom i etič­kom smi­slu. Iz­van čo­vje­ko­ve ci­vi­li­za­ci­je ni­je mo­gu­ćan ni­ka­kav dru­gi ob­lik ci­vi­li­zo­va­nog po­na­ša­nja ko­ji bi pri­pa­dao ne­koj dru­goj vr­sti na Ze­mlji ili van nje. Kao od­li­ka vi­so­ko­or­ga­ni­zo­va­nih ci­vi­li­za­ci­ja, du­hov­ni ži­vot pri­pa­da sa­mo jed­noj bi­o­lo­škoj vr­sti, i kao što ži­vot pred­sta­vlja usa­mljen fe­no­men u sve­mi­ru ta­ko i du­hov­na stra­na čo­vje­čan­stva či­ni usa­mljen fe­no­men u raz­vit­ku or­gan­skog svi­je­ta, či­me se po­tvr­đu­je i ma­ni­fe­stu­je gvo­zde­no na­če­lo iden­ti­te­ta.

PO­JA­VA OGRA­NI­ZO­VA­NOG žI­VO­TA JE

VRE­MEN­SKI I PRO­STOR­NI UNI­KAT

Lo­gič­ko–dis­kur­ziv­ni me­tod mi­šlje­nja upu­ću­je na je­din­stvo ži­vih or­ga­ni­za­ma, na nji­ho­vo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo i je­din­stve­ne uslo­ve u ko­ji­ma je ži­vot na­stao. Ovaj me­tod, ma ko­li­ko na pr­vi po­gled bio ap­strak­tan – te bi se re­klo da od­go­va­ra spe­ku­la­tiv­noj ana­li­zi ka­u­za­li­te­ta – u osno­vi je iz­raz em­pi­ri­je i ana­li­ze em­pi­rij­skih re­zul­ta­ta, po­seb­no u pri­rod­nim na­u­ka­ma, zbog to­ga je s ovi­ma u naj­ve­ćem skla­du. Bi­o­lo­gi­ja, od­no­sno ge­ne­ti­ka, ostva­ri­la je uvid u ne­ke bit­ne fak­to­re na­slje­đa. Em­pi­rij­ski je po­tvr­đe­no po­sto­ja­nje za­jed­nič­ke ge­net­ske ši­fre za sva ži­va bi­ća. Sva­ko ži­vo bi­će upo­tre­blja­va ami­no­ki­sje­li­ne za gra­đu pro­te­i­na, pri tom ko­ri­ste se uli­je­vo okre­nu­tim mo­le­ku­li­ma. Uglje­nik i nje­go­va raz­li­či­ta je­di­nje­nja pred­sta­vlja osno­vu or­gan­ske ma­te­ri­je i ni­je mo­guć­no za­mi­sli­ti da bi ne­ki dru­gi ele­ment ili je­di­nje­nje mo­gao da za­mi­je­ni nje­go­vu funk­ci­ju.

Ne mo­že­mo ula­zi­ti u to ka­ko je ži­vot na­stao, čak ne po­sto­ji ni re­le­vant­na mo­guć­nost da se to em­pi­rij­ski ili la­bo­ra­to­rij­skim pu­tem utvr­di. Što se ti­če dis­kur­ziv­nog me­to­da, sma­tra­mo da bi on pre­ko­ra­čio svo­je nad­le­žno­sti ako bi se ba­vio ovim pi­ta­njem. Ipak, bi­o­lo­zi, bi­o­he­mi­ča­ri i dru­gi is­tra­ži­va­či ne od­u­sta­ju od po­ku­ša­ja da for­mu­li­šu te­o­ri­ju o na­stan­ku ži­vo­ta. Ba­ve­ći se bi­o­he­mi­jom bi­lja­ka, so­vjet­ski bi­o­log Opa­rin za­klju­čio je da je ži­vot po­stao raz­mno­ža­va­njem i evo­lu­ci­o­nim oda­bi­ra­njem ko­a­cer­va­ta, od­no­sno bje­lan­če­vi­na­stih ko­lo­i­dal­nih struk­tu­ra. Opa­ri­no­va hi­po­te­za ni­je po­tvr­đe­na ni la­bo­ra­to­rij­skim ni­ti ko­jim dru­gim po­stup­kom, kao što, uosta­lom ni­je po­tvr­đe­na ni­ka­kva dru­ga te­o­ri­ja ove vr­ste. Ali ono što se po­u­zda­no mo­že re­ći o po­stan­ku ži­vo­ta na osno­vu sve­ga či­me da­nas ras­po­la­že­mo, to je osno­va­na pret­po­stav­ka da je ži­vot na­stao jed­nom i to na Ze­mlji, u ve­o­ma spe­ci­fič­nim i se­bi iden­tič­nim okol­no­sti­ma ko­je se ni­kad vi­še ni­je­su po­no­vi­le ni­ti po­stoje uslo­vi da se po­no­ve. Uosta­lom i sãm Opa­rin mi­sli da su pr­vo­bit­ni uslo­vi na Ze­mlji, pr­ae­le­men­ti ili pra­at­mos­fe­ra bi­li umno­go­me raz­li­či­ti od da­na­šnjih. Ras­po­red ele­me­na­ta na ze­mlji bio je dru­ga­či­ji, na pri­mjer ni­je bi­lo ki­se­o­ni­ka u at­mos­fe­ri. Ze­mlja je ima­la ta­ko­zva­nu re­du­ci­ra­ju­ću at­mos­fe­ru sa­sta­vlje­nu od me­ta­na, vo­do­ni­ka, amo­ni­ja­ka i dru­gih ga­so­va. Slič­no Opa­ri­nu mi­sle i ne­ki dru­gi emi­nent­ni na­uč­ni­ci i bi­o­he­mi­ča­ri.

Ono u če­mu se lo­gič­ki na­čin mi­šlje­nja pot­pu­no sla­že s re­zul­ta­ti­ma em­pi­rij­skih is­tra­ži­va­nja, to je stav da je u ne­kim iz­u­zet­nim okol­no­sti­ma pla­nu­la do da­nas ne­zga­sla mu­nja – na­sta­la je pr­va or­gan­ska će­li­ja. U to­ku tri do pet mi­li­jar­di go­di­na, evo­lu­ci­ja, se­lek­ci­ja i mu­ta­ci­ja uči­ni­le su svo­je. Ova jed­na je­di­na će­li­ja iz svo­jih sop­stve­nih sa­dr­ža­ja uz po­moć raz­li­či­tih sre­di­na umno­ži­la se i ras­po­dije­li­la u bez­broj dru­gih će­li­ja, stvo­ri­la mno­go­će­lij­ske or­ga­ni­zme i sve što na Ze­mlji ži­vi. Od ovog je­di­nog pra­or­ga­ni­zma i pro­to­ti­pa svih or­ga­ni­za­ma na­sta­le su bez­broj­ne bi­o­mor­fo­lo­ške kom­bi­na­ci­je ni­žih i vi­ših or­ga­ni­za­ma, vr­sta, za­vi­sno od ter­mič­kih ili dru­gih uslo­va. Će­li­je su se pre­tvo­ri­le u gra­đu bi­lja­ka, u krv, tki­vo i ko­sti ži­vo­ti­nja, ner­vni si­stem, čo­vje­kov mo­zak (ce­re­brum) i, naj­zad, mi­sao i slo­že­nu struk­tu­ru si­lo­gi­zma. Sa­vre­me­no shva­ta­nje bi­o­lo­ške na­u­ke ide u pri­log te­zi ko­ju ov­dje od po­čet­ka za­stu­pa­mo, na­i­me da je ži­vot u svo­jim glav­nim funk­ci­ja­ma je­din­stven jer ima za­jed­nič­ko po­ri­je­klo, kao i da je na­stao u uslo­vi­ma ko­ji se ne mo­gu vi­še vra­ti­ti ili po­no­vi­ti. Mo­der­no bi­o­ge­net­sko sta­no­vi­šte po­du­da­ra se s na­šim pret­hod­nim tu­ma­če­njem sta­va ka­u­za­li­te­ta, iden­ti­te­ta i slič­no, ko­ji nas sa svom stro­go­šću vo­de za­ključ­ku da je ži­va struk­tu­ra uni­kat svo­je vr­ste i da je na­sta­la u uslo­vi­ma ko­ji su od­li­ko­va­li spe­ci­fi­čan in­te­r­val u raz­vit­ku Ze­mlje u svoj­stvu sa­mo jed­ne or­gan­ske će­li­je.

U VE­ZI S NA­STAN­KOM žI­VO­TA, I

MA­LE RAZ­LI­KE SU OGROM­NE

Pri­sta­li­ce te­o­ri­je or­gan­skog po­li­cen­tri­zma uvi­jek ima­ju na umu srod­nost ma­te­ri­ja­la od ko­jeg su obra­zo­va­na ne­be­ska ti­je­la. Zablu­da je tvr­do uko­ri­je­nje­na, oja­ča­na još i pred­ra­su­dom ve­li­kih bro­je­va, ogrom­nog pro­stran­stva, i slič­no. Stvar dru­ga­či­je sto­ji ako se slič­no­sti me­đu ne­be­skim ti­je­li­ma, od­no­sno ne­ki­ma iz­me­đu njih kao što su pla­ne­te, uzmu sa sta­no­vi­šta nji­ho­ve spo­sob­no­sti or­ga­ni­zo­va­nja ži­vo­ta i pro­du­ko­va­nja ži­ve će­li­je. U tom slu­ča­ju i mi­ni­mal­ne raz­li­ke, uze­te u ko­smič­kim pro­por­ci­ja­ma, po­sta­ju ogrom­ne, ne­pre­mo­sti­vo ve­li­ke, bar u onoj mje­ri ko­ja one­mo­gu­ću­je re­pr­o­duk­ci­ju fe­no­me­na iz­u­zet­ne slo­že­no­sti kao što je ži­vot u dru­ga­či­jim uslo­vi­ma od ze­malj­skih. Iz pret­hod­nog po­gla­vlja vi­dje­li smo da čak ni na Ze­mlji, gdje su op­šti uslo­vi u ne­ko­li­ko mi­li­jar­di go­di­na za­dr­ža­li re­la­tiv­nu stal­nost, ži­vot ni­je mo­gao na­sta­ti u bi­lo ko­jem pe­ri­o­du Ze­mlji­ne evo­lu­ci­je. Či­nje­ni­ca da on i sa­da po­sto­ji, i da će vje­ro­vat­no u bu­duć­no­sti po­sto­ja­ti sve dok se okol­no­sti na Ze­mlji bit­no ne pro­mi­je­ne, ne svje­do­či o to­me da su u tre­nut­ku po­stan­ka ži­vo­ta uslo­vi na Ze­mlji bi­li iden­tič­ni da­na­šnji­ma. Ri­ječ je o adap­tativ­noj spo­sob­no­sti re­a­go­va­nja, or­ga­ni­za­ma na iz­mi­je­nje­ne okol­no­sti ko­je su naj­vje­ro­vat­ni­je omo­gu­ći­le nji­ho­vo po­ste­pe­no pri­la­go­đa­va­nje da­tim uslo­vi­ma, ko­ri­ste­ći me­ha­ni­zam se­lek­ci­je i mu­ta­ci­je.

Naj­bo­lji pri­mjer za to da je ži­vot na Ze­mlji po­stao sa­mo u ne­kim ve­o­ma iz­u­zet­nim okol­no­sti­ma, in­ter­va­lu ko­ji se ni­kad vi­še ni­je po­no­vio, da­je naš so­lar­ni si­stem. Po­sto­ji ve­li­ka vje­ro­vat­nost da su pla­ne­te i nji­ho­vi sa­te­li­ti u Sun­če­vom si­ste­mu na­sta­li isto­vre­me­no i, što je naj­va­žni­je, od istog ma­te­ri­ja­la. Osno­va­no se pret­po­sta­vlja da su se u tom po­čet­nom sta­nju pla­ne­te sa­sto­ja­le od vo­do­ni­ka, kao i Sun­ce. Nu­kle­ar­ni pro­ce­si na Sun­cu stvo­ri­li su ogrom­nu to­plo­tu ko­ja je na bli­žim pla­ne­ta­ma re­du­ko­va­la vo­do­ni­k. Ta­ko su pla­ne­te: Ze­mlja, Mars, Ve­ne­ra i Mer­kur za­dr­ža­le te­že me­tal­ne sa­stoj­ke, dok su uda­lje­ne pla­ne­te, Nep­tun i Ju­pi­ter, osta­le u pri­bli­žno istom sta­nju kao što su bi­le na po­čet­ku, pre­te­žno sa­sta­vlje­ne od vodonika. Bez obzira što je masa od koje su sastavljene pla­ne­te Sun­če­vog si­ste­ma izo­trop­na, pre­ma to­me u nji­ho­voj gra­đi ne po­sto­ji bit­na raz­li­ka; ipak, sa sta­no­vi­šta mo­guć­no­sti po­ja­ve ži­vo­ta, po­stoje ne­pre­mo­sti­ve raz­li­ke. Ove raz­li­ke se ma­ni­fe­stu­ju ne sa­mo u bro­ju sa­sto­ja­ka, vr­sti ele­me­na­ta od ko­jih su sa­sta­vlje­ne pla­ne­te ne­go pri­je sve­ga u raz­mje­ri, ko­li­či­ni i na­či­nu ras­po­re­da od­re­đe­nih ma­te­ri­ja­la, pro­por­ci­ja­ma i re­la­ci­ja­ma me­đu nji­ho­vim sa­stoj­ci­ma. Ovaj prin­cip pod­ra­zu­mi­je­va ne­u­po­re­di­vo ve­će raz­li­ke ko­je vla­da­ju u smi­slu op­štih uslo­va na pla­ne­ta­ma ne­go što bi se mo­glo za­klju­či­ti iz pret­po­stav­ke o isto­rod­nom ma­te­ri­ja­lu od ko­jeg su one sa­sta­vlje­ne. I ma ko­li­ke da su ove raz­li­ke, one su ipak do­volj­ne da za­u­sta­ve fi­ne ži­vot­ne pro­ce­se, da ih prak­tič­no uči­ne ne­mo­guć­nim van pla­ne­te gdje je ži­vot stvar­no na­stao i gdje se, sna­gom bi­o­lo­ških mo­guć­no­sti, po­mo­ću ge­na i en­ci­ma odr­ža­va.

Sve ovo ni­je stvar te­o­rij­ske spe­ku­la­ci­je. Za to pru­ža­ju ga­ran­ci­ju kom­plet­na em­pi­rij­ska is­tra­ži­va­nja ame­rič­kih i so­vjet­skih ko­smič­kih son­di. Po­mo­ću njih, ve­ri­fi­ko­va­ne su ne­ke či­nje­ni­ce ko­je go­vo­re o to­me da uslo­vi ni na jed­noj pla­ne­ti Sun­če­vog si­ste­ma ne da­ju iz­gle­de za or­ga­ni­za­ci­ju ili po­ja­vu ži­vo­ta. Utvr­đe­no je da na Ve­ne­ri tem­pe­ra­tu­ra do­sti­že +27¿C. Na Mar­su po­sto­je eks­trem­ne tem­pe­ra­tu­re od +32¿C do –130¿C, Mer­ku­ru od –180¿C do +500¿C. Na Sa­tur­nu, Ura­nu, Ju­pi­te­ru i Nep­tu­nu su iz­u­zet­no ni­ske tem­pe­ra­tu­re. U smi­slu sa­sta­va at­mos­fe­re, raz­li­ke su još upa­dlji­vi­je. Na Ve­ne­ri je at­mos­fe­ra pre­te­žno sa­sta­vlje­na od ugljo­vo­do­ni­ka i amo­ni­ja­ka, po­red ne­znat­ne ko­li­či­ne azo­ta, ki­se­o­ni­ka i vo­de. Naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja po­ka­za­la su da u jed­nom slo­ju Ve­ne­ri­ne at­mos­fe­re po­sto­je ka­plji­ce sum­por­ne ki­sje­li­ne. At­mos­fe­ru Mar­sa is­pu­nja­va­ju ugljen­di­ok­sid i ma­le ko­li­či­ne ugljen­mo­nok­si­da i ki­se­o­ni­ka. Mer­ku­ro­va at­mos­fe­ra je sa­svim ri­jet­ka, a sa­sto­ji se od ga­so­va ar­go­na, he­li­ju­ma i neo­na. At­mos­fe­ra onih pla­ne­ta od Sun­ca uda­lje­nih je uglav­nom sa­sta­vlje­na od he­li­ju­ma i vo­do­ni­ka. Zna­čaj­ne su raz­li­ke me­đu pla­ne­ta­ma i u at­mos­fer­skom pri­ti­sku. Na tlu Ve­ne­re pri­ti­sak iz­no­si 18 at­mos­fe­ra, na Mar­su sa­mo 1% pri­ti­ska Ze­mlji­ne at­mos­fe­re. Pla­ne­te sni­mlje­ne s re­la­tiv­no bli­skog od­sto­ja­nja po­ka­zu­ju sli­ku pot­pu­ne pu­sto­ši, s mno­go kra­te­ra i udu­blje­nja.

Po­da­ci ko­je smo na­ve­li oči­to po­ka­zu­ju da ži­vot na ovim pla­ne­ta­ma ne sa­mo da ne po­sto­ji ne­go ni­kad ni­je mo­gao bi­ti for­mi­ran, ni­ti za to ima pri­li­ke u bu­duć­no­sti. Ov­dje se vje­ro­vat­no ra­di o izo­trop­noj ma­te­ri­ji ko­ja se u 5 ili 10 mi­li­jar­di go­di­na di­fe­ren­ci­ra­la, i s di­fe­ren­ci­ja­ci­jom i dis­per­zi­jom stvo­ri­la ne­pro­boj­ne pre­pre­ke za po­ja­vu or­gan­skog ži­vo­ta. Šta u tom slu­ča­ju da ka­že­mo za dru­ge zvje­zda­ne si­ste­me, ga­lak­si­je, nji­ho­vu ma­te­ri­ju i nji­ho­ve bes­kraj­no dis­per­zi­ra­ne uslo­ve u smi­slu sa­sta­va tla, at­mos­fe­re, pri­ti­ska, ra­di­ja­ci­je, gra­vi­ta­ci­je, mag­ne­ti­zma, ko­li­či­ne i ras­po­re­da ele­me­na­ta, i ta­ko da­lje! Za­klju­čak se sãm po sebi na­me­će: ove raz­li­ke ne mo­gu bi­ti za­ne­mar­lji­ve i ne­znat­ne, one su uvi­jek ogrom­ne i ne­pre­mo­sti­ve ako je ri­ječ o pro­stran­stvu gdje se ra­sto­ja­nja mje­re svje­tlo­snim go­di­na­ma, a nji­ho­vi ra­di­ju­si te­ško shva­tlji­vi za čo­vje­kov um.

Mi­li­jar­de go­di­na u in­di­vi­du­al­noj evo­lu­ci­ji zvi­je­zda od­no­sno pla­ne­ta mo­ra­le su uči­ni­ti da se nji­ho­vi op­šti uslo­vi to­li­ko uda­lje i dis­per­zu­ju da se ni o ka­kvoj slič­no­sti ne mo­že go­vo­ri­ti bez ob­zi­ra što se vje­ro­vat­no ra­di o jed­noj is­toj izo­trop­noj ma­te­ri­ji u pra­po­čet­ku na­stan­ka ko­smič­kih ma­sa. Iz ovo­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da, kad je u pi­ta­nju ko­smos i bes­kraj­ni ra­di­jus nje­go­vog pro­stran­stva, ni­kad i ni­gdje ne po­sto­je ma­le raz­li­ke me­đu ne­be­skim objek­ti­ma – pre­ma to­me ni slič­no­sti. I naj­ma­nje raz­li­ke po­sta­ju ogrom­ne i ne­shva­tlji­vo ve­li­ke pre­pre­ke za po­ja­vu ži­vo­ta, či­ja je op­šta am­pli­tu­da uslo­va ko­ji ga či­ne mo­guć­nim ogra­ni­če­na i ve­o­ma ma­la. Do­volj­no je, na pri­mjer, do­ka­za­ti po­sto­ja­nje sum­por­vo­do­nič­ne ki­sje­li­ne od 75% u Ve­ne­ri­noj at­mos­fe­ri pa da sve dru­ge ana­lo­gi­je, u smi­slu uslo­va za raz­voj ži­vo­ta, po­rek­nu. Ta­ko­đe, bi­je­le ka­pe na po­vr­ši­ni Mar­sa, uko­li­ko su sa­sta­vlje­ne od smr­znu­tog ugljen­di­ok­si­da, do­vo­de u pi­ta­nje sve osta­le ana­lo­gi­je. Ana­lo­gi­ja se u ovo­me po­ka­zu­je kao ve­o­ma var­ljiv me­tod, jer i ne­znat­na osci­lo­va­nja bi­o­he­mij­skih i ter­mič­kih uslo­va či­ne da pra­vih ana­lo­gi­ja u ko­smič­kim re­la­ci­ja­ma ne mo­že bi­ti.

EVO­LU­CI­O­NI­ZAM I KO­SMO­LO­GI­JA

U na­uč­nim kru­go­vi­ma po­sto­ji sklo­nost da se oso­bi­ne iz­vje­snih bi­o­lo­ških i dru­štve­nih si­ste­ma me­ha­nič­ki eks­tra­po­lu­ju na anor­gan­sku pri­ro­du. Iz­vje­sne evo­lu­ci­o­ne hi­po­te­ze, ko­je ne­sum­nji­vo ima­ju oprav­da­nje u kon­kret­nim pri­li­ka­ma na Ze­mlji, naj­če­šće su bez ika­kvog lo­gič­kog oslon­ca ako se pre­ne­su na ci­je­li sve­mir. Mi­šlje­nje je po svo­joj pri­ro­di sklo­no spe­ku­la­ci­ja­ma, če­sto ne­a­de­kvat­nim uop­šta­va­njima po­je­di­nač­nog is­ku­stva.

IMA LI ANO­R­GAN­SKE KO­SMIČ­KE EVO­LU­CI­JE

Ako go­vo­ri­mo o konkret­noj eg­zi­sten­ci­ji Sun­ca, ili nje­mu slič­ne zvi­je­zde, od­no­sno pla­ne­te, on­da evo­lu­ci­ja iz­vje­sno po­sto­ji. Zvi­je­zde, kao uosta­lom i sva­ki ne­be­ski objekt, ima­ju svo­ju isto­ri­ju raz­vit­ka, lič­ni ži­vo­to­pis, ra­đa­ju se, do­ži­vlja­va­ju pre­o­bra­žaj, sta­rost i naj­zad umi­ru ili se sa­svim de­ge­ne­ri­šu. U sve­mi­ru po­sto­je sa­svim mla­da ne­be­ska ti­je­la, za­tim ti­je­la ko­ja su do­ži­vje­la pu­no raz­vi­će i ti­je­la ko­ja su iš­če­zla, ili su se eks­trem­no de­ge­ne­ri­sa­la. Pret­po­sta­vlja­mo da je na­še Sun­ce na­sta­lo pri­je ne­ko­li­ko mi­li­jar­di go­di­na kon­trak­ci­jom obla­ka ga­lak­si­je, stvo­ri­lo se gu­sto je­zgro ko­je se usli­jed ro­ti­ra­nja pre­tvo­ri­lo u zvi­je­zdu. U unu­tra­šnjo­sti ove zvi­je­zde (Sun­ca) po­čeo je sna­žan nu­kle­ar­ni pro­ces vo­do­ni­ka i he­li­ju­ma na tem­pe­ra­tu­ri od 20 mi­li­o­na ste­pe­ni. Ne­ki na­uč­ni­ci mi­sle da je Sun­ce već do sa­da is­tro­ši­lo po­lo­vi­nu svo­je pr­vo­bit­ne ener­gi­je i da će se, kad po­tro­ši vo­do­nik, sa­svim uga­si­ti, to jest sku­pi­ti u re­la­tiv­no ma­lu je­zgru. Ta­da će na­stu­pi­ti pro­ces pre­tva­ra­nja he­li­ju­ma u uglje­nik, Sun­ce će po­sljed­nji put sna­žno za­si­ja­ti i raz­vi­ti ogrom­nu tem­pe­ra­tu­ru, da bi se za­u­vi­jek uga­si­lo i pri ­tom uti­ca­lo da pla­ne­te is­pa­re. Ono što će se even­tu­al­no de­si­ti Sun­cu do­ga­đa se i dru­gim zvi­je­zda­ma, za ko­je se pret­po­sta­vlja da ih sa­mo u Mliječ­nom pu­tu ima oko 100 mi­li­jar­di, od­no­sno slič­nih na­še­mu Sun­cu pri­bli­žno jed­na mi­li­jar­da.

No, ako go­vo­ri­mo o evo­lu­ci­ji po­je­di­nih ko­smič­kih ti­je­la ili pod­si­ste­ma u sve­mi­ru, ono što va­ži za nji­ho­vu in­di­vi­du­al­nu eg­zi­sten­ci­ju iz­vje­sno ne va­ži za sve­mir u cje­li­ni. Da bi­smo pro­blem u osno­vi shva­ti­li, na­pra­vi­će­mo pre­gled ne­ko­li­ko naj­po­zna­ti­jih ko­smo­lo­ških i ko­smo­go­nij­skih mo­de­la u sa­vre­me­noj na­u­ci.

Zna­nji­ma o ko­smo­su lju­di su se u iz­vje­snoj mje­ri pri­bli­ža­va­li cje­lo­vi­toj isti­ni o svi­je­tu u ko­me ži­vi­mo. Zbog to­ga po­zna­va­nje ko­smo­go­ni­je ni­je sa­mo zna­čaj­no za evo­lu­tiv­no shva­ta­nje u užem smi­slu; upra­vo ova zna­nja ima­ju po­sre­dan uti­caj na for­mi­ra­nje fi­lozof­skih pred­sta­va o smi­slu pri­rod­nih za­ko­na, nji­ho­vom uti­ca­ju na na­šu sud­bi­nu i, ko­nač­no, na­šu an­tro­po­lo­šku su­šti­nu.

Pri­je NJut­na, osla­nja­ju­ći se na Ko­per­ni­ko­vo uče­nje, \or­da­no Bru­no raz­vio je ide­ju o bes­ko­nač­no­sti va­si­o­ne, o to­me da va­si­o­na ne­ma cen­tra, pre­ma to­me ni kra­ja ni po­čet­ka, od­no­sno da se u sva­koj kon­kret­noj tač­ki sve­mi­ra na­la­zi isto­vre­me­no cen­tar, kraj i po­če­tak. Ot­kri­ćem Za­ko­na gra­vi­ta­ci­je, NJutn je ko­smo­lo­ški pro­blem sveo na fi­zič­ki pro­blem. Za­kon gra­vi­ta­ci­je do­bio je zna­čaj op­šteg za­ko­na va­si­o­ne. Pre­ma ovom za­ko­nu, bez­mjer­ne ko­smič­ke ma­se upra­vlja­ju se u skla­du sa si­ste­mom sve­mir­ske gra­vi­ta­ci­je. NJut­no­va va­si­o­na ni­je po­sta­la u vre­me­nu ni­ti je ogra­ni­če­na u pro­sto­ru, nje­ne su ma­se rav­no­mjer­no di­stri­bu­i­ra­ne i odr­ža­va­ju se za­hva­lju­ju­ći uni­ver­zal­noj sve­mir­skoj gra­vi­ta­ci­ji. Ovo shva­ta­nje u osno­vi po­tvr­đu­je ra­ni­je ide­je o fi­zič­kim svoj­stvi­ma ko­smo­sa ko­je po­či­nju s He­ra­kli­tom, Lu­kre­ci­jem, Bru­nom i Ga­li­le­jom. NJut­no­va ko­smo­go­ni­ja je re­zul­tat jed­nog kon­se­kvent­nog lo­gič­kog umo­va­nja po ko­je­mu za­ko­ni ko­ji va­že za dio va­si­o­ne (Sun­čev si­stem), va­že za cje­li­nu. Gra­vi­ta­ci­ja ko­ja oku­plja u za­jed­ni­ci pla­ne­te i od­ra­ža­va so­lar­ni si­stem, mo­že se eks­tra­po­lo­vi­ti na ci­je­lu va­si­o­nu pod uslo­vom da je ona bes­ko­nač­na i da su nje­ne ma­se rav­no­mjer­no ras­po­re­đe­ne u bez­gra­nič­nom pro­sto­ru.

Ne­do­stat­ke NJut­no­ve ko­smo­go­ni­je ka­sni­je su na­uč­ni­ci for­mu­li­sa­li kao ta­ko­zva­ne ko­smo­lo­ške pa­ra­dok­se, od­no­sno pro­ti­vr­ječ­no­sti ko­je na­sta­ju kad se smi­sao fi­zič­kih za­ko­na ot­kri­ve­nih u jed­nom di­je­lu ko­smič­kog pro­sto­ra pre­ne­se, eks­tra­po­lu­je na ci­je­lu va­si­o­nu (fo­to­me­trij­ski, ter­mo­di­na­mič­ki, i dru­gi).

Ajn­štajn je do svo­je te­o­ri­je re­la­ti­vi­te­ta do­šao na osno­vu ra­ni­jeg fi­zič­kog eks­pe­ri­men­ta ko­jim je utvr­đe­no da se svje­tlost pro­sti­re kon­stant­nom br­zi­nom u svim prav­ci­ma, bez ob­zi­ra na pro­mje­nu po­lo­ža­ja i kre­ta­nje kon­kret­nih ne­be­skih ti­je­la. Eks­pe­ri­men­tom je utvr­đe­no da, ne­za­vi­sno od to­ga da li se kre­će ili mi­ru­je po­čet­na i kraj­nja tač­ka na pu­tu ras­pro­sti­ra­nja svje­tlo­sti, svje­tlost uvi­jek ima stal­nu br­zi­nu ras­pro­sti­ra­nja od oko 300.000 ki­lo­me­ta­ra u se­kun­di. Iz pre­mi­se o kon­stant­no­sti svje­tlo­sne br­zi­ne, Ajn­štajn je iz­veo za­klju­čak da su, uko­li­ko ne­jed­na­ke pro­stor­ne uda­lje­no­sti svje­tlost isto­vre­me­no pre­va­lju­je jedna­kom br­zi­nom, ne­jed­na­ke uda­lje­no­sti na iz­vje­stan na­čin jed­na­ke, što se pro­ti­vi kla­sič­nom shva­ta­nju pro­sto­ra u smi­slu nje­go­ve ap­so­lut­ne vri­jed­nos­ti ne­za­vi­sno od tač­ke po­sma­tra­ča. Rje­še­nje ovog pa­ra­dok­sa Ajn­štajn je vi­dio u re­la­ti­vi­stič­kom shva­ta­nju pro­sto­ra; utvr­đu­je da pro­stor ima po­se­ban zna­čaj za sva­kog po­sma­tra­ča kre­ta­nja svje­tlo­sti. Upra­vo, za­vi­sno od tač­ke na ko­joj se na­la­zi ne­ki po­sma­trač, pro­stor­na uda­lje­nost i vre­men­sko tra­ja­nje dru­ga­či­je iz­gle­da sva­ko­me od njih i pred nji­ma se raz­li­či­to po­ja­vlju­je. To zna­či da ap­so­lut­ni pro­stor ne po­sto­ji, već da pro­stor­ne i vre­men­ske ve­li­či­ne ima­ju is­klju­či­vo re­la­tiv­nu vri­jed­nost. S ob­zi­rom da pro­stor i vri­je­me ima­ju re­la­tiv­nu vri­jed­nost u od­no­su na po­sma­trača, oni su i me­đu­sob­no re­la­tiv­ni, pa se, ta­ko, vri­je­me na­la­zi u od­re­đe­noj re­la­ci­ji s pro­sto­rom kao nje­go­va če­tvr­ta di­men­zi­ja.

Po­što se naš Sun­čev si­stem ne na­la­zi u ap­so­lut­nom pro­sto­ru, s ob­zi­rom da se Sun­ce kre­će, ne mo­že se ni ap­so­lut­ni pro­stor sve­mir­ske cje­li­ne uze­ti za mje­ri­lo ili osno­vi­cu po­je­di­nih pro­stor­nih od­re­đe­nja, jer nam je cje­li­na uglav­nom ne­po­zna­ta. Kao što se ne mo­že go­vo­ri­ti o ap­so­lut­nom pro­sto­ru i vre­me­nu, Ajn­štajn mi­sli da je be­smi­sle­no i ap­so­lut­no kre­ta­nje kroz pro­stor; je­di­no re­la­tiv­no kre­ta­nje jed­nog si­ste­ma u od­no­su na dru­gi pred­sta­vlja fi­zič­ku stvar­nost. U op­štoj te­o­ri­ji re­la­ti­vi­te­ta Ajn­štajn je po­ka­zao da su fi­zič­ke po­ja­ve u ubr­za­nom si­ste­mu i nji­ho­vo po­na­ša­nje isto­vjet­ne po­ja­va­ma u si­ste­mu ko­ji mi­ru­je u gra­vi­ta­ci­o­nom po­lju. On je uvi­dio da svje­tlost ko­ja se pro­sti­re kroz gra­vi­ta­ci­o­no po­lje nu­žno skre­će u prav­cu si­la gra­vi­ta­ci­je, iz če­ga iz­vo­di za­klju­čak da je gra­vi­ta­ci­o­no po­lje u ve­zi sa za­kri­vlje­no­šću če­tvo­ro­di­men­zi­o­nal­nog pro­sto­ra u bli­zi­ni od­go­va­ra­ju­ćih ma­sa. Do­ka­zu­ju­ći da su gra­vi­ta­ci­o­ne si­le u ti­je­snoj ve­zi sa za­kri­vlje­no­šću pro­stor­no–vre­men­skog kon­ti­nu­u­ma unu­tar na­šeg pla­ne­ta­r­nog si­ste­ma i Sun­če­vog gra­vi­ta­ci­o­nog po­lja, i da se sa­vi­ja­nje svje­tlo­sti u Sun­če­vom gra­vi­ta­ci­o­nom po­lju mo­že ob­ja­sni­ti po­ve­za­no­šću pro­stor­no–vre­men­ske kri­vi­ne s gra­vi­ta­ci­o­nim si­la­ma, Ajn­štajn je ovu ide­ju uop­štio i pri­mi­je­nio na ci­je­lu va­si­o­nu. Ta­ko je na­stao mo­del Ajn­štaj­no­ve sfe­ral­ne va­si­o­ne.

U ra­ni­joj ver­zi­ji svo­ga uče­nja o va­si­o­ni, Ajn­štajn je imao u vi­du za­tvo­re­nu i sta­bil­nu (sta­ci­o­ni­ra­nu) struk­tu­ru, dr­že­ći da kri­vi­na pro­sto­ra mo­ra bi­ti ne­za­vi­sna od vre­me­na, od­no­sno da svi­jet u ve­li­kom mo­ra bi­ti nu­žno sta­ti­čan. Ka­sni­je je on iz­mi­je­nio svo­je gle­di­šte o sta­ci­o­ni­ra­noj i ne­po­kret­noj va­si­o­ni, uvo­de­ći ne­ku vr­stu no­vih si­la u me­đu­ga­lak­tič­ka od­sto­ja­nja ko­je, su­pr­ot­no NJut­no­vim si­la­ma, ne za­vi­se od ma­se i ra­stu s po­ra­stom in­ter­ko­smič­kih ra­sto­ja­nja. Te si­le su na­zva­ne „si­la­ma ko­smič­kog od­bi­ja­nja”, i to je zna­či­lo uvo­đe­nje hi­po­te­ze da me­đu ga­lak­si­ja­ma dje­lu­je no­va vr­sta si­la. Uvo­đe­nje ovih do­dat­nih si­la, omo­gu­ći­lo je Ajn­štaj­nu ma­te­ma­tič­ko rje­še­nje ko­smič­kih pro­ble­ma. Po­ve­zu­ju­ći gu­sti­nu ma­se sa za­kri­vlje­nim pro­sto­rom, on za­klju­ču­je da va­si­o­na ima kon­stant­nu kri­vi­nu. Na te­me­lju ove hi­po­te­ze, Ajn­štajn je iz­gra­dio shva­ta­nje da pro­stor va­si­o­ne ima ko­nač­nu za­pre­mi­nu, kao što po­vr­ši­na sfe­re za­tvo­re­na u se­be ima ko­nač­nu po­vr­ši­nu. U ge­o­me­trij­skom smi­slu, kri­vi­na va­si­on­skog pro­sto­ra je po­zi­tiv­na, slič­na ge­o­me­trij­skim oso­bi­na­ma po­vr­ši­ne sfe­re. Va­si­on­ski pro­stor ima ko­nač­nu kri­vi­nu kao po­vr­ši­na lop­te, on je, da­kle, ko­na­čan iako ne­ma gra­ni­ce. Sve­mir­ski brod ko­ji bi se kre­tao u jed­nom prav­cu ne bi ni­kad na­i­šao na gra­ni­cu, kao što se ne bi ni uda­ljio u bes­ko­nač­nost, već bi se vra­tio u svo­ju po­la­znu po­zi­ci­ju – ali sa su­prot­ne stra­ne. Po­što je va­si­o­na za­tvo­re­na u sop­stve­ni sfe­ral­ni ob­lik, za­hva­lju­ju­ći za­kri­vlje­no­sti če­tvo­ro­di­men­zi­o­nal­nog pro­sto­ra, ona je, zna­či, nu­žno u vre­me­nu ima­la po­če­tak, vje­ro­vat­no pri­je ne­ko­li­ko mi­li­jar­di go­di­na. Ovim je po­lju­lja­na ide­ja NJut­no­ve vječ­ne i u bes­kra­ju sta­ci­o­ni­ra­ne va­si­o­ne, a stvo­re­ni su uslo­vi za ne­ko­liko mo­der­nih in­ter­pre­ta­ci­ja Ajn­štaj­no­ve ko­smič­ke te­o­ri­je.

Bel­gi­jan­ski astro­nom žorž Le­me­tr, iz­me­đu 1931. i 1935. go­di­ne, raz­vio je svoj ko­smo­lo­ški si­stem pre­ma ko­jem je evo­lu­ci­ja na­še va­si­o­ne po­če­la u dav­noj pro­šlo­sti eks­plo­zi­jom jed­nog ja­ko zgu­snu­tog i ho­mo­ge­nog ti­je­la. To pr­vo­bit­no sup­stan­ci­jal­no sta­nje pred­sta­vlja­lo je ne­ko je­zgro da­na­šnje va­si­o­ne i bi­lo je ne­znat­no u po­re­đe­nju s nje­nim po­sto­je­ćim raz­mje­ra­ma. „Pr­vo­bit­ni atom”, ka­ko ga je Le­me­tr na­zvao, ni­je bio ve­li­ki, nje­gov preč­nik ot­pri­li­ke je od­go­va­rao raz­da­lji­ni iz­me­đu Ze­mlje i Sun­ca. Ta­ko eks­trem­no sa­bi­ja­na ma­te­ri­ja i ener­gi­ja raz­vi­la je ogrom­nu tem­pe­ra­tu­ru na mi­li­jar­de ste­pe­ni. Ener­gi­ja oslo­bo­đe­na pri to­li­koj tem­pe­ra­tu­ri omo­gu­ći­la je ve­o­ma in­ten­ziv­no zra­če­nje pred ko­jim se sve ras­pa­lo. Ovo je bio tre­nu­tak ra­đa­nja na­še va­si­o­ne, po­če­tak ko­smič­ke isto­ri­je.

Va­si­o­na je, pre­ma mi­šlje­nju Le­me­tra, na­sta­vi­la da se neo­d­re­đe­no i neo­d­re­đe­no ubr­za­no ši­ri u svim prav­ci­ma. Usli­jed per­ma­nent­nog ši­re­nja, nje­na se ma­sa po­ste­pe­no hla­di­la, di­fe­ren­ci­ra­la i raz­re­đi­va­la. Sa­da­šnja struk­tu­ra va­si­o­ne ka­kvu ima­mo re­zul­tat je stra­vič­ne eks­plo­zi­je pr­vo­bit­nog, za ljud­ske poj­mo­ve ne­shva­tlji­ve gu­sti­ne, ho­mo­ge­no­sti i tem­pe­ra­tu­re ko­smič­kog pra­e­le­men­ta. Eks­pan­zi­jom, hla­đe­njem i di­fe­ren­ci­ra­njem na­sta­li su po­sto­je­ći ko­smič­ki si­ste­mi. Va­si­o­na je na­sta­la kao po­slje­di­ca ve­li­kog „ko­smič­kog bu­ma” i vre­men­ski i pro­stor­no ne­rav­no­mjer­ne eks­pan­zi­je ko­smič­kih ma­sa, usljed če­ga su hla­đe­njem i raz­re­đi­va­njem po­sta­le od­go­va­ra­ju­će sve­mir­ske struk­tu­re. Do eks­plo­zi­je pr­vo­bit­nog ko­smič­kog je­zgra, ato­ma, do­šlo je sto­ga što je ova zgu­snu­ta i vre­la ma­sa ap­sor­bo­va­la ogrom­nu ki­ne­tič­ku ener­gi­ju či­ja je po­slje­di­ca ve­o­ma osla­bljen pri­ti­sak u oko­li­ni. Ta­ko sma­nje­ni pri­ti­sak do­veo je do eks­plo­zi­je, a za­tim je na­sta­la eks­pan­zi­ja ko­smič­kih ma­sa ko­ja ne­pre­kid­no tra­je. Iz ovo­ga Le­me­tr ivo­di za­klju­čak da se va­si­o­na ne­pre­kid­no ši­ri, evo­lu­i­ra, obra­zu­je no­ve ele­men­te i struk­tu­re. Pre­ma to­me, ona je nu­žno na­sta­la u vre­me­nu, njen je pro­ces po­čeo u ne­koj od­go­va­ra­ju­ćoj fa­zi, ko­ja se mo­že ozna­či­ti kao „nul­ta tač­ka” u isto­ri­ji ko­smo­sa.

Osla­nja­ju­ći se na Ajn­štaj­no­ve ko­smo­lo­ške jed­na­či­ne, ru­ski ma­te­ma­ti­čar Alek­san­dar Frid­man 1922. go­di­ne uvo­di po­jam ne­sta­ci­o­nar­ne va­si­o­ne. On je dao dva mo­de­la va­si­o­ne ko­ji za­vi­se od vre­me­na. U pr­vom slu­ča­ju va­si­o­na se ši­ri, ra­sto­ja­nja se me­đu ga­lak­si­ja­ma po­ve­ća­va­ju, dok ne do­stig­nu ne­ku eks­trem­nu ve­li­či­nu. Do­sti­za­njem kraj­nje raz­ri­je­đe­no­sti, va­si­o­na po­či­nje da se sku­plja, sa­ži­ma dok opet ne po­stig­ne mak­si­mal­nu gu­sti­nu. Pro­ces se pe­ri­o­dič­no po­na­vlja ta­ko što va­si­o­na ne­pre­kid­no osci­lu­je iz­me­đu kraj­nje raz­ri­je­đe­no­sti i mak­si­mal­ne gu­sti­ne.

Frid­man do­zvo­lja­va dva ti­pa po­na­ša­nja va­si­o­ne u vre­me­nu, pe­ri­o­dič­ni i ape­ri­o­dič­ni tip ko­smič­kog po­na­ša­nja. Va­si­o­na ne­pre­kid­no pul­si­ra, pe­ri­o­dič­no se sku­plja i ši­ri. Ti­me je Frid­man te­o­rij­ski an­ti­ci­pi­rao mo­guć­nost ne­sta­ci­o­ni­ra­ne va­si­o­ne, ide­ju ko­ju je ka­sni­je pri­hva­ti­lo do­sta auto­ra. Mi­sao se sa­sto­ja­la u to­me da je pro­stor va­si­o­ne ko­na­čan, da ima ko­nač­nu ma­su i ko­na­čan ra­di­jus kri­vi­ne, kao i da se mi­je­nja u za­vi­sno­sti od vre­me­na.

U pri­log te­zi o ogra­ni­če­noj i ne­sta­ci­o­ni­ra­noj va­si­o­ni ko­ja se ši­ri do­šla su sen­za­ci­o­nal­na ot­kri­ća Edvi­na Ha­bla. Iz­me­đu dva ra­ta Edvin Habl, s op­ser­va­to­ri­je Mont Vil­son, do­šao je do spek­ta­ku­lar­nog ot­kri­ća da se ga­lak­si­je uda­lja­va­ju jed­na od dru­ge ne­pojm­lji­vom br­zi­nom, te da se ono što se do­ga­đa u va­si­o­ni ne mo­že dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti već pret­po­stav­kom da je va­si­o­na eks­plo­di­ra­la. Jer svje­tlost ko­ja do­la­zi od uda­lje­nih ga­lak­si­ja vr­ši po­mak pre­ma cr­ve­nom u nje­no­me spek­tru. Na osno­vu Do­ple­ro­vog efek­ta, „Po­mak pre­ma cr­ve­nom” tu­ma­či se či­nje­ni­com da se sve­mir ras­te­že, jed­no­stav­no ši­ri kao ba­lon. Iz br­zi­ne me­đu­sob­nog uda­lja­va­nja ga­lak­si­ja, Habl iz­vo­di za­klju­čak da je pri­je 10 – 15 mi­li­jar­di go­di­na sve­mir bio ve­o­ma ogra­ni­čen, kon­cen­tri­san na jed­nu tač­ku. Po­sli­je „ve­li­ke eks­plo­zi­je”, na­sta­lo je in­ten­ziv­no ši­re­nje ko­smo­sa. Ovo­me pro­ce­su mi i da­nas pri­su­stvu­je­mo. Xorx Ga­mov na­gla­ša­va da za sa­da ne po­sto­ji ni­ka­kvo dru­go ra­zum­no ob­ja­šnje­nje „Po­ma­ka pre­ma cr­ve­nom”, osim da se ga­lak­si­je od nas uda­lja­va­ju. Ovo ga na­vo­di na pret­po­stav­ku da je va­si­o­na kao cje­li­na „u sta­nju rav­no­mjer­nog ši­re­nja”.

Eks­pe­ri­men­tal­no ot­kri­će da se ga­lak­si­je uda­lja­va­ju ogrom­nim br­zi­nama uka­zu­je na mo­guć­nost da se va­si­o­na kao cje­li­na ši­ri, što zna­či da je ko­nač­na u pro­sto­ru i ima svoj po­če­tak u vre­me­nu naj­vje­ro­vat­ni­je usljed ka­kve ko­smič­ke kri­ze, ek­splo­zi­je. Me­đu­sob­no uda­lja­va­nje, bje­ža­nje ili ras­tu­ra­nje ga­lak­si­ja upu­ću­je na pret­po­stav­ku da je va­si­o­na ogra­ni­če­ni si­stem, upr­kos svo­joj ne­iz­mjer­no­sti. Go­di­ne 1961. Mar­tin Rajl, s Uni­ver­zi­te­ta u Kem­bri­xu, ko­ri­ste­ći xi­nov­ski ra­di­o­te­le­skop, usta­no­vio je da su ga­lak­si­je na uda­lje­no­sti od pet mi­li­jar­di svje­tlo­snih go­di­na bli­že jed­na dru­goj ne­go ga­lak­si­je u na­šem su­sjed­stvu. Uko­liko bi va­si­o­na bi­la sta­ci­o­ni­ra­na (­za­vi­sna od vre­me­na), nu­žno bi bi­lo da gu­sti­na na­se­lje­no­sti ko­smo­sa bu­de ona­kva ka­kva je u su­sjed­nim ga­lak­si­ja­ma. No, ako se va­si­o­na shva­ti evo­lu­ci­o­ni­stič­ki, ga­lak­si­je ko­je su ve­o­ma uda­lje­ne mo­ra­ju iz­gle­da­ti zbi­je­ni­je jed­na uz dru­gu ne­go su­sjed­ne ga­lak­si­je, po­što na­še sa­da­šnje po­sma­tra­nje tih ga­lak­si­ja od­go­va­ra ve­o­ma ra­nim i da­le­kim sta­di­ju­mi­ma raz­vit­ka va­si­o­ne.

Či­nje­ni­ca da se osje­tlji­vim ra­di­o­te­lesk­o­pi­ma mo­gu po­sma­tra­ti ga­lak­si­je na uda­lje­no­sti do ne­ko­li­ko mi­li­jar­di svje­tlo­snih go­di­na go­vo­ri da mi, po­sma­tra­ju­ći ove ga­lak­si­je u na­šem vre­me­nu, po­sma­tra­mo ih, za­pra­vo, u nji­ho­voj da­le­koj pro­šlo­sti na pu­tu eks­pan­zi­je kroz sve­mir! Iz to­ga pro­is­ti­če, da su one bi­le ne­u­po­re­di­vo zbi­je­ni­je ne­go ga­lak­si­je u ne­po­sred­noj na­šoj bli­zi­ni. Pre­ma to­me, na­me­će se za­klju­čak da se va­si­o­na raz­rje­đu­je, da ima svo­je kre­ta­nje i svo­ju eks­pan­zi­ju kroz bes­kraj­ni va­kuum sve­mi­ra.

Eks­pe­ri­men­tal­nim ot­kri­ći­ma Edvi­na Ha­bla i Mar­ti­na Raj­la pri­dru­žu­je se ame­rič­ki astro­fi­zi­čar Xorx Ga­mov. Ga­mov je iz­ra­zi­ti pri­sta­li­ca te­o­ri­je o xi­nov­skoj eks­plo­zi­ji. Okol­nost da se ga­lak­si­je uda­lja­va­ju jed­ne od dru­gih, ne­sum­njiv je do­kaz hi­po­te­ze o ko­smič­koj eks­plo­zi­ji. „Slu­čaj si­ste­ma ga­lak­si­ja ko­je be­že jed­na od dru­ge ve­o­ma je sli­čan slu­ča­ju ra­ke­te ko­ja na­pu­šta ze­mlju, osim što, umje­sto sa­mo dva te­la ko­ja me­đu­sob­no in­te­gri­ra­ju gra­vi­ta­ci­o­nim si­la­ma (ra­ke­ta i ze­mlja), ima­mo neo­gra­ni­čen broj njih ko­ji se je­dan od dru­gog uda­lja­va­ju”. Ga­mov, kao i Le­me­tr, dr­ži da je pr­vo­bit­no po­sto­ja­lo ne­ko zgu­snu­to sta­nje ma­te­ri­je i ener­gi­je. Na­kon što je ova zgu­snu­ta ma­sa eks­plo­di­ra­la, oslo­bo­đe­na je ogrom­na ener­gi­ja zra­če­nja. Ova ener­gi­ja po­sta­la je po­ti­sna si­la u ras­tu­ra­nju ko­smič­kih ma­sa, i tkao je po­če­la eks­pan­zi­ja pro­sto­ra či­ja je evo­lu­ci­ja bi­la re­la­tiv­no krat­ka. U ne­pojm­lji­vo krat­kom in­ter­va­lu (oko po­la ča­sa) stvo­re­ni su svi he­mij­ski ele­men­ti!

Pro­cje­nju­ju­ći br­zi­nu ko­jom se ga­lak­si­je me­đu­sob­no uda­lja­va­ju, Ga­mov za­klju­ču­je da je nji­ho­vo ras­tu­ra­nje ta­kvog in­ten­zi­te­ta da se ko­smič­ko Å¡i­re­nje ni­kad ne­će za­u­sta­vi­ti. Va­si­o­na se na­la­zi u ne­pre­kid­noj eks­pan­zi­ji, i ne­ma ni jed­nog osno­va­nog ar­gu­men­ta da će ova eks­pan­zi­ja pre­sta­ti. „Upo­re­đu­ju­ći ki­ne­tič­ke ener­gi­je bje­ža­nja ga­lak­si­ja sa gra­vi­ta­ci­o­nim si­la­ma ko­je me­đu nji­ma dje­lu­ju, na­la­zi­mo da su br­zi­ne ko­ji­ma se ga­lak­si­je uda­lja­va­ju jed­na od dru­ge, se­dam pu­ta ve­će od br­zi­na neo­p­hod­nih da se traj­no me­đu­sob­no raz­bjeg­nu. Iz ovo­ga za­klju­ču­je­mo da na­ša va­si­o­na od­go­va­ra ‘hi­per­bo­lič­kom’ rje­še­nju ko­smič­kih jed­na­či­na i da nje­no sa­da­šnje Å¡i­re­nje ne­će ni­ka­da pre­sta­ti”.

Ipak, sa­da­šnja ko­smič­ka evo­lu­ci­ja, is­ti­če Ga­mov, ni­je isto što i evo­lu­ci­ja va­si­o­ne u pro­šlo­sti. U ovoj fa­zi evo­lu­ci­ja je od­re­đe­na ob­li­ko­va­nim ma­te­ri­ja­lom, fi­zič­kim pred­me­ti­ma (zvi­je­zda­ma i ga­lak­si­ja­ma), dok je u ra­nim sta­di­ju­mi­ma va­si­o­ne nje­no po­na­ša­nje is­klju­či­vo za­vi­si­lo od ene­r­gi­je zra­če­nja, te je po­ti­sna si­la eks­pan­zi­je pro­sto­ra bi­la ne­u­po­re­di­vo ve­ća ne­go da­nas. „U da­le­koj pro­šlo­sti ko­smič­ko zra­če­nje je mo­ra­lo igra­ti glav­nu ulo­gu u gra­vi­ta­ci­o­nim in­ter­ak­ci­ja­ma, jer je na je­dan gram obič­ne ma­te­ri­je do­la­zi­lo mno­go ki­lo­gra­ma ener­gi­je zra­če­nja”. Ovaj se od­nos vre­me­nom iz­mi­je­nio: dok se gu­sti­na zra­če­nja ne­pre­kid­no sma­nji­va­la, gu­sti­na obič­ne ma­te­ri­je je ra­sla, zbog to­ga je sa­da­šnja di­na­mi­ka ši­re­nja do­bi­la re­la­tiv­no sta­bi­lan, smi­ren vid.

Ga­mov mi­sli da su ve­li­ki ko­smič­ki pro­ce­si uglav­nom ogra­ni­če­ni, po­što je bez­mjer­na ko­smič­ka eks­pan­zi­ja do­ve­la do iz­vje­snog hla­đe­nja ma­te­ri­je u pro­sto­ru, a ti­me di­fe­ren­ci­ja­ci­je va­si­o­ne u bes­kraj­no ra­zno­li­ke i kom­pli­ko­va­ne si­ste­me. Do­mi­na­ci­ja zra­če­nja ko­nač­no je za­mi­je­nje­na do­mi­na­ci­jom ma­te­ri­je, pa su ti­me glav­ne fa­ze u raz­vit­ku va­si­o­ne za­vr­še­ne. Sa­da­šnja bes­kraj­na dis­per­zi­ja ga­lak­ti­ka uka­zu­je da je pro­šlo vri­je­me xi­nov­skih eks­plo­zi­ja i pro­ce­sa ko­ji su se od­vi­ja­li na tem­pe­ra­tu­ri od mi­li­jar­du i vi­še ste­pe­ni.

Na pi­ta­nje je li pro­stor va­si­o­ne ko­na­čan ili bes­ko­na­čan, Ga­mov od­go­va­ra da se va­si­o­na ne­pre­kid­no ši­ri , ali da je ipak bes­ko­nač­na, po­što jed­nu bes­ko­nač­nu sku­pi­nu ši­re­nje, od­no­sno sa­ži­ma­nje, ne mo­že u osno­vi iz­mi­je­ni­ti. „Bes­ko­nač­no osta­je bes­ko­nač­no, bez ob­zi­ra ko­li­ko se sku­plja­lo ili ši­ri­lo, a bes­ko­nač­na va­si­o­na u eks­pan­zi­ji uvi­jek je mo­ra­la bi­ti bes­ko­nač­na”.

U osno­vi, sve hi­po­te­ze o eks­pan­di­ra­ju­ćoj va­si­o­ni ima­ju za­jed­nič­ki ime­ni­telj. Pre­ma auto­ri­ma ovih hi­po­te­za, nu­žno je bi­lo da se do­go­di ne­ka ve­li­ka eks­plo­zi­ja pr­vo­bit­ne zgu­snu­te ma­se, da ova ek­plo­zi­ja oslo­bo­di ogrom­nu ko­li­či­nu ener­gi­je, kao i da ova oslo­bo­đe­na ener­gi­ja po­sta­ne glav­na po­ti­sna si­la ko­ja je do­ve­la do to­ga da se va­si­o­na ne­za­dr­ži­vo ši­ri, rav­no­mjer­no ili ne­rav­no­mjer­no ras­te­že u svim prav­ci­ma. Ve­ći­na ovih auto­ra dr­ži da, po­što se va­si­o­na raz­rje­đu­je (če­mu ide u pri­log eks­pe­ri­men­tal­no ot­kri­će ko­je se od­no­si na me­đu­sob­no uda­lja­va­nje ga­lak­si­ja), mo­ra bi­ti da je nje­na osnov­na ma­sa u da­le­koj pro­šlo­sti ima­la ma­nji preč­nik i ve­ću gu­sti­nu ne­go da­nas; pre­ma ne­kim mi­šlje­nji­ma, ova ma­sa je bi­la ne­pojm­lji­vo ma­la, go­to­vo ne­znat­na ako se upo­re­di sa xi­nov­skim raz­mje­ra­ma ko­smo­sa.

U kraj­njoj li­ni­ji, ako se va­si­o­na ši­ri mo­ra da je ko­nač­na, po­što po­jam eks­pan­zi­je oči­to pro­ti­vr­je­či sta­ci­o­ni­ra­noj i bes­ko­nač­noj va­si­o­ni, za­klju­ču­ju mno­gi sa­vre­me­ni te­o­re­ti­ča­ri ko­smo­sa. Pret­po­stav­ka osnov­ne ma­te­ri­je, pra­e­le­men­ta, pr­vo­bit­nog ato­ma, di­rekt­no ili in­di­rekt­no upu­ću­je na kre­a­ci­o­ni­stič­ki za­klju­čak da va­si­o­na ima svoj po­če­tak u vre­me­nu, kao i da su pro­stor i vri­je­me ne­znat­no pret­ho­di­li ra­đa­nju svi­je­ta. No, bez ob­zi­ra ko­li­ko su ove hi­po­te­ze oprav­da­ne, one su nu­žno po­ve­za­ne sa smi­slom na­šeg ži­vo­ta, te ima­ju u pr­vom re­du fi­lo­zof­sku i ak­si­o­lo­šku vri­jed­nost. Uoča­va­ju­ći ve­zu mo­der­ne ko­smo­lo­gi­je i an­tro­po­lo­ško–hu­ma­ni­stič­kih na­zo­ra, s raz­lo­gom dr An­dri­ja Stoj­ko­vić ka­že: „Da­na­šnja ko­smo­lo­gi­ja je ne­sum­nji­vo pod­ruč­je ži­vog in­te­re­so­va­nja i pri­rod­nja­ka i ma­te­ma­ti­ča­ra i fi­lozo­fa, ta­ko da se po­ka­zu­je na­u­kom gra­nič­nom iz­me­đu ove tri obla­sti is­tra­ži­va­nja. Pri to­me pa­da u oči njen ne sa­mo in­di­ka­tiv­ni, već s njim po­ve­zan vred­no­sno–nor­ma­tiv­ni ka­rak­ter; ve­ći­na ko­smo­lo­ga u svo­joj sli­ci sve­ta tra­ži i ne­ki du­blji smi­sao čo­ve­ko­vog po­re­kla, eg­zi­sten­ci­je i bu­duć­no­sti. Ko­smo­lo­gi­ja je ti­me ne sa­mo ko­smo­lo­ška (pri­rod­no­na­uč­na) već i an­tro­po­lo­ško hu­ma­ni­tar­na na­u­ka, bez ko­je ni spe­ci­jal­ne na­u­ke ni fi­lozo­fi­ja, ne mo­gu da­ti ce­lo­vi­tu sli­ku sve­ta i čo­ve­ka”.

Pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Štok­hol­mu, Hanes Hal­ven, pri­dru­žu­je se onim na­uč­ni­ci­ma ko­ji sma­tra­ju da je va­si­o­na eks­plo­di­ra­la iz jed­nog cen­tra neo­bič­no kon­den­zo­va­ne ma­se. Iz či­nje­ni­ce da ga­lak­si­je bje­že u pra­zni­nu mo­že se iz­ve­sti je­di­no pri­hva­tljiv za­klju­čak da se nji­ho­vo ra­pid­no uda­lja­va­nje iz­vo­di pod dej­stvom oslo­bo­đe­ne ener­gi­je, ko­ja ih na­pro­sto ras­tu­ra, raz­ba­cu­je u pra­zni­nu. Po­ri­je­klo ove ogrom­ne ener­gi­je, mi­sli Hal­ven, mo­že ima­ti ob­ja­šnje­nje sa­mo u či­nje­ni­ci da je va­si­o­na esk­plo­di­ra­la. Po mi­šlje­nju Hal­ve­no­vu, preč­nik pr­vo­bit­nog ko­smo­sa ni­je bio ta­ko ma­li kao što mi­sli Le­me­tr i dru­gi. Taj preč­nik je mo­gao iz­no­si­ti mi­li­jar­du svje­tlo­snih go­di­na. U stva­ri, ova pr­va va­si­o­na ni­je bi­la ni­šta dru­go do ogro­man oblak pla­zme, jo­ni­zo­va­ni vo­do­nič­ni gas. U po­čet­ku, ovaj je oblak bio ve­o­ma raz­ri­je­đen , ka­sni­je je pod dej­stvom gra­vi­ta­ci­je do­sti­gao im­po­zant­nu gu­sti­nu i sna­žnu kon­cen­tra­ci­ju. Usljed ogrom­ne gu­sti­ne, unu­tar ove ma­se raz­vi­la se vi­so­ka tem­pe­ra­tu­ra od mi­li­o­na pa i mi­li­jar­di ste­pe­ni. Kad je gu­sti­na do­sti­gla eks­trem­nu kon­cen­tra­ci­ju, do­šlo je do „ko­smič­kog bu­ma”, eks­plo­zi­je s jed­nog mje­sta. Va­si­o­na je, pod dej­stvom oslo­bo­đe­ne ener­gi­je, po­če­la na­glo da se ras­tu­ra, ši­ri u svim prav­ci­ma, i to se ši­re­nje na­sta­vlja. Po­če­tak svi­je­ta, po mi­šlje­nju Hal­ve­no­vu, je­ste u vre­me­nu ko­je se mo­že mje­ri­ti sto­ti­na­ma mi­li­jar­di go­di­na.

Xems Xins, u svo­joj stu­di­ji o for­mi­ra­nju zvi­je­zda i me­đu­zvje­zda­nog ma­te­ri­ja­la, is­ta­kao je mi­sao da je sve­mir pr­vo­bit­no bio sku­pljen u vr­lo sku­če­nom pro­sto­ru. Eks­plo­zi­ja je do­ve­la do iz­vje­sne de­ma­te­ri­ja­li­za­ci­je, po­što je ma­te­ri­ja uni­šte­na i pre­ve­de­na u ener­gi­ju zra­če­nja. U po­čet­ku je ogrom­na ko­li­či­na ga­sa is­pu­ni­la va­si­o­nu, ali je taj xi­nov­ski gra­vi­ta­ci­o­ni gas bio vr­lo ne­ho­mo­gen, u sa­mom se­bi ne­sta­bi­lan – pa se nu­žno ras­pao i po­di­je­lio na po­seb­ne ga­so­vi­te lop­te. Po­je­di­ne ga­so­vi­te lop­te od­re­đe­ne su bi­le gu­sti­nom i tem­pe­ra­tu­rom sa­mo­ga ga­sa. S ob­zi­rom da po­sto­je­će ga­lak­ti­ke od­go­va­ra­ju ve­li­či­ni ovih pr­vo­bit­nih ga­so­vi­tih sfe­ra, Xins za­klju­ču­je ka­ko su naj­pri­je, di­o­bom ovog xi­nov­skog ko­smič­kog ga­sa, na­sta­le pro­to­ga­lak­si­je a za­tim, kon­den­za­ci­jom i di­fe­ren­ci­ja­ci­jom, po­sto­je­ći ga­lak­tič­ki si­ste­mi.

Po­zi­va­ju­ći se na Xin­sa, i Xorx Ga­mov pod­sje­ća na to da su u pro­ce­su ko­smič­ke evo­lu­ci­je pr­vo na­sta­la hlad­na i tam­na, ne­do­volj­no ob­li­ko­va­na ti­je­la, pa je tek nji­ho­vim sku­plja­njem i pro­ce­som di­fe­ren­ci­je kon­sti­tu­i­sa­na sa­da­šnja va­si­o­na. „Ali u vre­me for­mi­ra­nja, ove pro­to­ga­lak­si­je ni­su po­se­do­va­le sjaj da­na­šnjih ga­lak­si­ja. One su bi­le hlad­ne i tam­ne, a tek doc­ni­jim sku­plja­njem ovog ga­sa u po­je­di­nač­ne zve­zde, na­ša va­si­o­na je po­pri­mi­la svoj dana­šnji iz­gled”.

Is­tak­nu­ti fi­zi­ča­ri Fred Hojl, Bon­di i Gold, s Uni­ver­zi­te­ta u Kem­bri­xu, is­ta­kli su no­vu ko­smo­lo­šku hi­po­te­zu. Pre­ma njoj, ko­smos ni­je na­stao u isto vri­je­me i na jed­nom mje­stu. I po­red to­ga što se va­si­o­na ši­ri i što se ga­lak­si­je me­đu­sob­no uda­lja­va­ju, ova gru­pa fi­zi­ča­ra is­ti­če da to ne zna­či da su ga­lak­si­je kre­nu­le s jed­nog mje­sta. U va­si­o­ni se do­ga­đa ne­preki­d­no pre­tva­ra­nje ma­te­ri­je u ener­gi­ju, ali mo­guć­no je i obr­nu­to – da se ener­gi­ja pre­tva­ra u ma­te­ri­ju, iz če­ga slje­du­je da va­si­o­na mo­ra ima­ti vi­še cen­ta­ra. Uko­li­ko je­dan dio ko­smič­ke ma­se ne­sta­je, iš­če­za­va, ona se ra­đa i po­ja­vlju­je na dru­gom mje­stu, pre­ma to­me: ukup­na ma­sa va­si­o­ne osta­je kon­stant­na. Ne po­sto­ji po­čet­no sta­nje u pro­sto­ru i vre­me­nu, zvi­je­zde i dru­ga ne­be­ska ti­je­la za­či­nju se na bi­lo kom mje­stu i u bi­lo kom vre­me­nu, dok va­si­o­na kao cje­li­na ne­ma po­čet­ka ni kra­ja. Svje­to­vi se ra­đa­ju i umi­ru, no to ne ugro­ža­va osnov­nu ma­su od ko­je su oni ob­li­ko­va­ni. Pro­ces tran­sfor­ma­ci­je je vje­čan iako se mi­je­nja­ju po­je­di­na ko­smič­ka ti­je­la. U ovim ili onim sve­mir­skim uslo­vi­ma do­la­zi do po­re­me­ća­ja, dis­lo­ci­ra­nja, ši­re­nja, uni­šta­va­nja ili pre­la­že­nja u ene­r­gi­ju od­re­đe­nih fi­zič­kih struk­tu­ra. Upr­kos tim par­ci­jal­nim pro­mje­na­ma, va­si­o­na je ho­mo­ge­na i sta­ci­o­ni­ra­na, nje­ni su za­ko­ni ne­u­ni­šti­vi.

Po­što je va­si­o­na, po mi­šlje­nju ovih fi­zi­ča­ra, sta­ci­o­ni­ra­na, od­no­sno ne­ma po­čet­ka u vre­me­nu i pro­sto­ru, nje­no je ši­re­nje mo­guć­no sa­mo uz pret­po­stav­ku o stal­nom stva­ra­nju no­ve ma­te­ri­je u pro­sto­ru. Ta no­va ma­te­ri­ja se kon­den­zu­je, po­tom omo­gu­ću­je for­mi­ra­nje po­seb­nih struk­tu­ra i ga­lak­si­ja. Pro­ces se per­ma­nent­no po­na­vlja u vječ­no­sti, te ovaj mo­del nu­žno po­stu­li­ra ide­ju o stva­ra­nju ma­te­ri­je ex ni­hi­lo.

Da bi iz­bje­gli kre­a­ci­o­ni­stič­ki za­klju­čak, Hojl i Nar­li­kar is­ti­ču mo­guć­nost da se no­va ma­te­ri­ja stva­ra iz ene­r­gi­je, te da je, na ne­ki na­čin, pro­ces re­ver­zi­bi­lan, po­što ma­te­ri­ja ne­pre­kid­no pre­la­zi u ene­r­gi­ju, a od ene­r­gi­je se obra­zu­je no­va ma­te­ri­ja. Ta­ko je stvo­ren mo­del jed­no­rod­ne, izo­trop­ne, sta­ci­o­ni­ra­ne va­si­o­ne u ko­joj se pro­ces tran­sfor­ma­ci­je i kon­den­za­ci­je na­iz­mje­nič­no smje­nju­ju u raz­li­či­tim dje­lo­vi­ma uni­ver­zu­ma i raz­li­či­tim vre­men­skim fa­za­ma. Xorx Ga­mov pri­mje­ću­je da ova­kav mo­del, kao što je Hoj­lov, po­stu­li­ra no­vo shva­ta­nje sta­ro­sti uni­ver­zu­ma, pa se ne mo­že go­vo­ri­ti o isto­dob­no­sti ga­lak­si­ja u svoj­stvu sta­ci­o­ni­ra­nog ko­smič­kog si­ste­ma. „Dok, pre­ma kon­ven­ci­o­nal­noj ko­smo­lo­gi­ji, sve ga­lak­si­je ko­je vi­di­mo na ne­bu ima­ju pri­bli­žno istu sta­rost (oko pet mi­li­jar­di go­di­na), ko­smo­lo­gi­ja sta­ci­o­ni­ra­nog sta­nja na­vo­di na za­klju­čak da ga­lak­tič­ko sta­nov­ni­štvo pred­sta­vlja smje­šu ga­lak­si­ja svih do­ba sta­ro­sti, od žu­to­klju­na­ca ko­ji ni­su sta­ri još ni mi­li­jar­du go­di­na pa do ve­te­ra­na 3, 5, 10, 20 i vi­še mi­li­jar­di go­di­na”.

Ga­mov kri­ti­kuje Hoj­lo­vu te­o­ri­ju sta­ci­o­ni­ra­nog sta­nja i sto­ga što nje­ne kon­se­kven­ce do­la­ze u su­kob s po­da­ci­ma o sta­ro­sti su­sjed­nih ga­lak­si­ja.

„Ko­smo­lo­gi­ja sta­ci­o­ni­ra­nog sta­nja vo­di na za­klju­čak da naš zve­zda­ni si­stem, Mleč­ni put, mo­ra bi­ti oko tri pu­ta sta­ri­ji od pro­seč­ne ga­lak­si­je u va­si­o­ni. Iz­gle­da da je ovaj za­klju­čak u pro­ti­vr­eč­no­sti s po­sto­je­ćim po­da­ci­ma po­sma­tra­nja ko­ja se od­no­se na su­sed­ne ga­lak­si­je, ko­je su (ce­ne­ći po nji­ho­vom zve­zda­nom sa­dr­ža­ju) po svoj pri­li­ci u istom sta­di­ju­mu raz­vo­ja u ko­me je i naš si­stem Mleč­ni put”.

Fran­cu­ski astro­nom Šac­man is­ti­če da bi se ide­ja o rav­no­mjer­nom ši­re­nju va­si­o­ne mo­gla usvo­ji­ti sa­mo pod uslo­vom da se do­ka­že rav­no­mje­ran ras­po­red ma­te­ri­je u pro­sto­ru.